U mladosti ste imali stotine bliskih poznanika, a sada jedva da možete da izbrojite na prste jedne ruke ljude sa kojima se viđate van posla? To ne treba da vas čudi, jer kako starimo, postajemo smireniji i introvertniji.
Tako barem misli Suzan Kejn, autorka knjige „Tihi ljudi: Moć introvertnih u svetu koji ne može da prestane da priča“.
Kako starimo, uglavnom postajemo emocionalno stabilniji, spremniji na kompromis, tiši, srećniji sami sa sobom. Potrebno nam je manje druženja da budemo srećni i počinjemo da uživamo u mirnijem životu, što važi i za introverte i ekstroverte. Sa evolutivne strane to ima smisla. Visoki nivoi ekstrovertnosti pomažu u pronalaženju partnera zbog toga što smo tada spremniji na socijalne veze. Kasnije, kad pronađemo partnera, postaje manje važno da konstantno upoznajemo nove ljude.
Psiholozi ipak upozoravaju da se ličnost ne menja mnogo s godinama. U prevodu, ako ste u mladosti bili ekstrovert, takvi ćete biti i u 80. godini, s time što ćete verovatno s godinama usporiti.
Da se sa ovom osobinom rađamo potvrdila je i jedna harvardska studija. Naučnici su u jednom eksperimentu izložili bebe nepoznatim stimulansima i pratili reakciju. Neke bebe bi postale uznemirene i počinjale da plaču, dok su druge ostale smirene. Prve su označene kao visoko reaktivne prema okruženju, druge kao nisko.
Kad su deca odrasla, naučnici su ih opet analizirali. Bebe iz prve grupe odrasle su u opreznu, pomalo preplašenu decu, što su inače osobine introvertnih i veoma osetljivih ljudi. Deca iz druge grupe su i kao odrasla bila društvena, tako da se osnovni temperament nije mnogo promenio.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
