Tri olimpijska zlata u Parizu za Tarzana iz Banata: Prvi od velikih plivača

Mnogo pre Majkla Felpsa i Marka Špica, zlatne olimpijske medalje u plivanju za SAD je osvajao – Tarzan, odnosno Džoni Vajsmiler koji je, posle sportske, imao i vrlo uspešnu filmsku karijeru, igrajući izmišljeni lik momka kog su u afričkoj džungli odgajili majmuni. Pre tačno sto godina, na Olimpijadi čiji je domaćin, kao i sada, bio Pariz, Vajsmiler je osvojio tri zlatne medalje u plivanju i bronzanu u vaterpolu. Kao plivač, dva puta se „pozlatio“ i na OI u Amsterdamu 1928.

Bio je prvi čovek u svetu koji je sto metara preplivao za manje od minut, a 400 metara ispod pet minuta. Godine 1950. američka novinska agencija Asošijeted pres (AP) ga je proglasila za „najvećeg plivača prve polovine 20. veka“. Niko ga još nije pretekao po broju oborenih rekorda u više disciplina.

Dečak iz Banata

Džoni Vajsmiler je, prema zvaničnim „papirima“, rođen 2. juna 1904. u Frajdorfu kod Temišvara, švapskom selu u Austrougarskoj, koje danas pripada Rumuniji. Tako kaže i sveznajuća Vikipedija, ali uz ogradu da „postoje tvrdnje da je njegovo mesto rođenja selo Međa u opštini Žitište (u Srbiji)“.

Međa (u austrougarsko vreme Pardanj) se nalazi uz rumunsku granicu, naspram Frajdorfa, a novinar Dušan Milićev, poreklom Međanac, pouzdani hroničar tog kraja, rekao mi je da u tamošnjim matičnim knjigama stoji da je Džoni Vajsmiler, sin Elizabete (devojačko Kerš) i Petera, svet ugledao u Pardanju i da je, zbog nasilne mađarizacije koju su sprovodili lokalni činovnici, odmah po rođenju upisan kao Janoš Peter Vajsmiler.

Kasnije je sam Vajsmiler, iz praktičnog razloga, navodno poništio obe ove verzije o svom životnom početku. Pred Igre u Parizu, kad je čuo da, zato  što nije rođen u SAD, neće moći da nastupa za tu zemlju, na „papire“ svog brata, rođenog u Pensilvaniji, ubacio je svoje ime i tako, falsifikatom, „stekao“ američko državljanstvo koje mu je dalo pravo da nastupi na Olimpijadi u prestonici Francuske.

Ono što je nesporno je da su se Vajsmilerovi, kada je mali Peter imao svega devet meseci, odselili u Ameriku, gde je postao Džoni. Prvo su živeli u Pensilvaniji, pa u Čikagu. Mali Džoni je bio dosta slabašan i bolešljiv zbog čega su lekari preporučili da se bavi plivanjem. Ta odluka trasirala je put budućem plivačkom šampionu, a potom i uspešnom filmskom glumcu. Prilično bogat i buran život okončao je 1984. u Akapulku u Meksiku, gde je i sahranjen.

Plivač i vaterpolista

Na Olimpijadu u Pariz Džoni Vajsmiler je došao kao siguran kandidat za plivačke medalje, a nastupao je i za vaterpolo reprezentaciju SAD. Imao je 20 godina i bio planetarni rekorder na 100 metara slobodno. Ispod Ajfelovog tornja njegov ukupan učinak bio je impresivan: „pozlatio“ se na 100 i 400 metara slobodno, i kao član štafete 4h200, a uz to je osvojio i bronzanu medalju u sastavu vaterpolo reprezentacije.

Tim povodom se govorilo da je upravo on najozbiljnije od svih takmičara shvatio olimpijski moto „brže, više, jače“, zvanično promovisan baš na tim pariskim Igrama.

Između Olimpijskih igara u Parizu i narednih u Amsterdamu (1928), nastavio je da obara plivačke rekorde. Prema zapisima, učinio je to ukupno 67 puta. Zato je i na Olimpijadu u Holandiji došao kao jedna od glavnih zvezda. Potvrdio je svoj visok rejting, „iznad kog je bilo samo nebo“: osvojio je zlatne medalje na 100 metara i u štafeti 4h200.

Na startu trke na 400 metara slobodno, u kojoj je trijumfovao u Parizu – nije se pojavio, jer je rukovodstvo olimpijskog tima odlučilo da nastupi za vaterpolo reprezentaciju. Bila je to kobna odluka: Džoni se nije borio za (očekivano) „zlato“ na 400 metara, a vaterpolisti Amerike, s njim u sastavu, ostali su bez odličja.

Bolji od Špica

Nekoliko meseci posle tih Igara, Džoni Vajsmiler je završio plivačku karijeru. Navodno zbog novca, jer u to vreme medalje i sportski uspesi nisu donosili dovoljno para za život. Za mnoge, on je i danas najuspešniji plivač svih vremena, jer su uslovi u kojima je plivao bili mnogo teži od onih koje su „proglasila“ nova vremena, u kojima su se pojavili Špic, Felps i drugi „kraljevi bazena“.

Vajsmilerova generacija je plivala u „teškim“ trikoima (društveno je bilo neprihvatljivo previše razgolićavanja), u bazen se uskakalo sa njegove ivice, a ne sa startnog postolja, što daje bolji početni zamah takmičarima, nije bilo odražavanja nogama na okretanju što je, sve zajedno, manje ili više, usporavalo takmičare „kradući“ im sekunde. Otud i procena mnogih savremenih plivačkih stručnjaka da bi Vajsmiler, „u Špicovim i Felpsovim uslovima“, sigurno pobeđivao svoje naslednike.

Poredeći jednom i sam, u intervjuu „Njujork tajmsu“ 1972. godine, plivačke uslove i pravila u svom i novijem vremenu, Vajsmiler je rekao da je bio bolji od sunarodnika Marka Špica koji je, baš te godine, osvojio sedam zlatnih medalja na Olimpijskim igrama u Minhenu, a imao je i još dve sa Igara u Meksiko Sitiju, održanih 1968. Rekorde Majkla Felpsa Vajsmiler nije zapamtio – umro je godinu dana pre nego što su počeli da se ređaju. Felps, koga su zvali „Baltimorski metak“, sa 23 osvojene olimpijske medalje je apsolutni svetski rekorder.

Džoni je bio vrlo snažan i uporan momak, visok 190 centimetara i „sav u oklopu mišića“, a njegov stil plivanja bio je bitno drugačiji od onog koji su forsirali njegovi rivali i njihovi treneri. Sinhronizacija udara njegovih stopala i šaka bila je vrlo precizna – na svaka dva zaveslaja rukama imao je šest udara nogama po vodi. Plivao je savijenih leđa, gornji deo tela mu je izranjao iz vode više nego što se to viđa danas, a visoko podignutim laktovima pripremao je ruke za snažna odgurivanja kroz vodenu stazu.

Valja istaći da je Vajsmiler bio šampion i u plivačkim maratonima. Jedna od tih njegovih „dugih trka“ ostala je zabeležena po jednom herojskom podvigu, koji joj je prethodio. Dok se sa bratom na jezeru Mičigen spremao za najveći plivački izazov, u njihovoj blizini je počeo da tone čamac. Uspeli su da spasu 11 osoba. Mnogo godina kasnije, Džoni je dobio pismo od jedne žene koju je spasao, a koja je, u međuvremenu, rodila devetoro dece. U pismu je bila zahvalnost za spas njenog života i rođenje njenih naslednika.

A kada je reč o deci, zanimljivo je pomenuti pisanje tadašnje štampe o Džonijevom poznanstvu sa sinom zloglasnog mafijaša Ala Kaponea. Dogodilo se to u jednom letovalištu, gde je slavni Vajsmiler kratko radio kao instruktor plivanja i spasilac. Pošto je, pored još dosta sveta, i pomenutog dečaka naučio da pliva, Džoni je na poklon dobio skupoceni sat od njegovog oca sa posvetom: „Hvala što brinete o mom sinu – Al Kapone.“

Filmska karijera

Lutanja za boljim poslom, odnosno za boljom zaradom, Vajsmileru je prekinuo  direktor čuvene kompanije Metro goldvin majer (MGM), koji mu je poverio glavnu ulogu u filmu o Tarzanu, divljem detetu koje su roditelji izgubili posle avionskog udesa, a odgajili majmuni. Odlučio je njegov fizički izgled pravog atlete. Bilo je to 1930.

Godinu dana kasnije snimljen je prvi od 12 filmova iz vrlo gledanog serijala o Tarzanu, koji je napokon uspeo da dođe do civilizacije, ali ju je, ubrzo, napustio i vratio se u divljinu. Pred filmskim kamerama, Džoni je jahao slonove i nosoroge, nosio se sa drugim divljim životinjama, leteo džunglom držeći se za duge lijane…

Sa parčetom kože oko struka, najveća plivačka zvezda pretvorila se u filmskog super stara. Generacije filmofila posebno pamte njegov urlik, neku vrstu jodlovanja, „pozajmljen“ filmskom Tarzanu.

Jednom mu je taj krik, kako su zabeležili američki mediji, spasao život. Bilo je to 1958. godine na Kubi gde je, tokom učešće na nekom golf turniru, naleteo na tamošnje pobunjenike, vrlo neprijateljski raspoložene prema Amerikancima. Bežeći od naoružanih ljudi,  Vajsmiler je ispustio svoj čuveni filmski krik, na šta se masa gonilaca  zaustavila uz oduševljeni uzvik: „Tarzan!“ Prema toj bajkovitoj storiji, Kubanci su potom srdačno pozdravili Vajsmilera i ispratili ga kao prijatelja.

Tarzana je bilo i pre Vajsmilerovog, ali je verzija u njegovoj izvedbi ostala nenadmašna po svetskoj popularnosti. Nekadašnji plivač postao je i seks simbol prve polovine dvadesetog veka. Džonijeva najpoznatija partnerka u tim spektaklima, nastalim po delima pisca Edgara Rajsa Berouza, bila je lepa irska glumica Morin O’Saliven, kasnije majka sedmoro dece, među kojima i Mie Farou, vrlo zapažene u maminom zanatu. Treći najpoznatiji lik filmskog serijala o Tarzanu bio je majmun Čita.

Velika sportska i filmska popularnost donela je Džoniju Vajsmileru, osim medalja i dosta novca, i pet brakova, od kojih su neki bili vrlo burni, što je dodatno povećavalo njegovu prisutnost u tabloidima. Imao je troje dece, dve ćerke (Vendi i Elizabet) i sina Džona, koji je ispisao očevu biografiju, a usvojio je i ćerku svoje poslednje žene.

U starosti je imao dosta zdravstvenih problema. Lom kuka i noge u sedamdesetoj godini potpuno mu je izmenio način života, učinio ga je teško pokretnim. Imao je i srčane tegobe, a doživeo je i nekoliko moždanih udara. Posle pet godina potucanja po američkim bolnicama preselio se u Meksiko, u nadi da će mu drugačija sredina produžiti život. Poslednje mesece proživeo je u Akapulku.

Umro je od oboljenja pluća pola godine pre svog osamdesetog rođendana. Na sahrani je, navodno po njegovoj želji, sa razglasa tri puta pušten urlik filmskog Tarzana.