DAMASK – Lider HTS-a Abu Muhamed al-Džolani obećao je da će ujediniti Siriju, ali ostaje neizvesno da li može da postigne taj cilj. Geir Pedersen, specijalni izvestilac UN-a za Siriju, naglasio je potrebu za saradnjom između svih grupa u Siriji.
– U ogromnoj većini smo videli umirujuća saopštenja HTS-a i drugih oružanih grupa – rekao je Pedersen, ali je takođe istakao tekuće probleme sa “redom i zakonom”. Imajući u vidu situaciju koja se rapidno menja, predvideti budućnost Sirije je teško.
Međutim, eksperti koje je konsultovao BBC istakli su tri moguća scenarija za dalji pravac kretanja zemlje.
1. Ujedinjena Sirija
U najboljem slučaju, HTS će dozvoliti drugim građanskim političkim grupacijama da rade zajedno sa njim kako bi vladao odgovorno.
Zemlja bi mogla da odneguje posleratno okruženje nacionalnog pomirenja, izbegavši začarani krug osvete i pljačke kao što je viđeno u susednim državama, što bi inače moglo da dovede do novog sukoba.
Do sada je Džolani pozivao na jedinstvo i uzajamno poštovanje različitih sirijskih verskih grupa. Međutim, brojne grupe u Siriji imaju različite agende. U realnosti se trenutno nalazimo na nepoznatom terenu.
– HTS se pozicionirao kao otvoren za održivu, mirnu tranziciju unutar Sirije, ali je situacija ekstremno nestabilna – kaže Kristofer Filips, profesor međunarodnih odnosa na britanskom Univerzitetu kraljice Meri i ekspert za Bliski istok.
Na jugu je malo verovatno da će plemenske milicije, koje nikad nisu priznale vladavinu porodice Asad, slediti novu vladu u Damasku. Na istoku, ostaci takozvane Islamske države nastavljaju da predstavljaju pretnju, navodeći SAD na vršenje vazdušnih napada. Grupe predvođene Kurdima, koje uživaju podršku SAD, kontrolišu delove severozapada zemlje.
Ove frakcije takođe se godinama bore protiv pobunjeničkih grupa podržanih od Turske na severu Sirije i nedavno je došlo do obnovljenih borbi u tim oblastima. Takođe je mnogo opozicionih grupa i političkih blokova koji su nastali posle 2011. godine izvan Sirije.
Ne zna se da li će se ove ličnosti ili grupe vratiti u zemlju i biti deo bilo kakvog političkog tranzicionog procesa.
Džozef Daher, profesor na Univerzitetu u Lozani, u Švajcarskoj, autor knjige Sirija posle ustanaka, kaže da je mogućnost ujedinjene vlade neizvesna.
– U najboljem slučaju, biće slobodnih izbora, podeljenih oblika vlasti i decentralizacije, što bi dovelo do jedinstvenije vlasti. Ali to tek ostaje da se vidi.
Daher, zajedno sa drugim ekspertima, smatra da je taj scenario malo verovatan, ističući kontradikcije u Džolanijevom prvom obraćanju javnosti.
– Džolani je prvo najavio da će tranziciju nadgledati premijer bivšeg režima. Nakon toga je nominovao premijera Vlade nacionalnog spasa (Mohameda al-Bašira), vlade u Idlibu pod vlašću HTS-a.
Međutim, Daher veruje da će HTS imati problema da upravlja čitavom zemljom sam, uprkos “definitivnoj spremnosti da konsoliduje moć”.
– Ne verujem da će to biti slučaj, jer je već razvukao vlast do tačke pucanja. Veoma je teško upravljati svime. Ispočetka je upravljao samo Idlibom. Sada vodi Alepo, Hamu, Homs i Damask, glavni grad. Dakle, javiće se potreba za podelom vlasti u toj oblasti – kaže on.
2. Autoritarna i jednostrana kontrola HTS-a
Vlada bojazan da bi HTS mogao da konsoliduje moć autoritarnim merama, slično kao Asadova vlast.
Džolani se već utvrdio u Idlibu, nekada najvećem pobunjeničkom uporištu na severozapadu Sirije i domu oko četiri miliona ljudi, od kojih su mnogi bili raseljeni iz drugih sirijskih pokrajina, sa Vladom nacionalnog spasa koja je obavljala civilne funkcije istovremeno vodeći verski savet rukovođen šerijatom.
Džolani pokušava da pokaže da HTS može da vlada efikasno stavljajući prioritet na stabilnost i javne službe.
Međutim, dok je kontrolisala Idlib, kritičari kažu da je ova grupa marginalizovala rivalske militantne frakcije i gušila svako neslaganje.
Pred ofanzivu od 27. novembra koju je predvodio HTS, u Idlibu su izbili protesti, na kojima su tvrdokorni islamisti i sirijski aktivisti optužili HTS za autoritarno ponašanje.
– HTS je uglavnom konsolidovao moć putem represije, mada je takođe konsolidovao moć uključivanjem svih opozicionih oružanih grupa u Idlibu i pružanjem usluga službi. Ali njegovu vlast je takođe karakterisala surova represija i zatvaranje političkih protivnika – kaže Daher.
U odgovoru na ove kritike, HTS je uveo reforme, kao što su rasformirane kontroverzne snage bezbednosti optužene za kršenje ljudskih prava i stvorio odeljenje za pritužbe da bi primao žalbe građana. Međutim, kritičari tvrde da su reforme puka fasada kojom želi da se umiri pobuna.
HTS insistira da je konsolidacija moći u Idlibu bila neophodna za napredak Sirije i krajnji cilj uklanjanja Asada. Međutim, Daher tvrdi da se HTS u ovom trenutku suočava sa do sada neviđenom situacijom.
– Ima nešto malo nade u činjenici da, prebacivanjem izvršne vlasti na Damask, on ne poseduje vojne i ljudske resurse da upravlja svim tim teritorijama – tvrdi on.
3. Otvoreni građanski rat
Najgori scenario podrazumeva upadanje Sirije u haos, sličan posledicama Arapskog proleća u drugim zemljama.
Muamer al Gadafi u Libiji i Sadam Husein u Iraku svrgnuti su sa vlasti bez unapred pripremljene zamene, a strana intervencija samo je dodatno doprinela dvema katastrofalnim situacijama.
Kritičari kažu da je vakuum koji su ostavili autoritarni vladari bio ispunjen talasima pljački, osvete, borbi za prevlast i građanskog rata.
U ovom scenariju, borba za vlast među različitim sirijskim oružanim grupama mogla bi da dovede do široko rasprostranjenog nasilja, destabilizujući ne samo Siriju već čitav region.
Specijalni arapski dopisnik BBC-ja Feras Kilani javlja sa terena da je Al-Baširov prvi govor kao premijera uzbunio mnoge i nagovestio mogući pravac nove vlade.
– Govor novog premijera, sa dve zastave iza njega “revolucionarne” i zastave slične talibanskoj, šokirao je mnoge. On sugeriše da bi nova vlada mogla da sledi talibanski model, stvarajući Islamsku državu kojom vlada šerijat – kaže on.
– To predstavlja probleme i postavlja nova pitanja o budućnosti manjina u zemlji, baš kao i građanskih grupa – dodao je on.
Ravnoteža stranih sila
Bilo koji od ovih ishoda takođe će zavisiti od postupaka stranih sila, kažu eksperti. Decenijama se Asad oslanjao na podršku Irana i Rusije. Za to vreme, Turska, zapadne zemlje i zalivske države podržavale su različite opozicione grupe.
U poslednjih nekoliko dana, Izrael je gađao sirijsku vojnu infrastrukturu i priznao da njegove trupe operišu na sirijskoj teritoriji izvan demilitarizovane tampon zone između Sirije i Golanske visoravni pod izraelskom okupacijom.
Izrael kaže da je izveo stotine vazdušnih napada u Siriji otkako je Asad pobegao iz zemlje, uništivši “većinu sirijskih zaliha strateškog naoružanja”, dok je izraelski premijer Benjamin Netanjahu upozorio sirijske pobunjeničke snage da ne dozvole Iranu da “obnovi uticaj” u zemlji. To je navelo Tursku i druge bliskoistočne zemlje da optuže Izrael za iskorišćavanje Asadovog pada.
Filips upozorava da bi izraelska dela mogla da “destabilizuju Siriju slabljenjem vlade ili ohrabrivanjem tvrdokornih struja”.
I Filips i Daher se slažu da međunarodne sankcije uvedene Siriji treba ukinuti kako bi se podržala ekonomska obnova i da strane sile treba da pošalju humanitarnu pomoć.
– Sada kada Asadovog režima više nema, sankcije treba povući. Mislim da je veoma važno da EU i SAD očuvaju i možda čak pojačaju nivo podrške za ekonomsku obnovu i humanitarnu pomoć – kaže Daher.
Fillips dodaje da, u zamenu za popuštanje sankcija, SAD i EU mogu da traže “ustupke, kao što su novi ustav ili demokratske reforme”.
