Zbog stanja od kog je patila, ova žena je čak i nakon smrti bila deo izložbi i želje pohlepnih ljudi da se dokopaju njenog tela.
U planinama zapadnog Meksika, 1834. godine, rođena je devojčica neobičnog izgleda po imenu Julija Pastrana. Njena majka je smatrala da su za njen izgled krive natprirodne sile. Da stvar bude gora, njeno mišljenje su delili i drugi pripadnici plemena kom su pripadale, zbog čega su ih proterali.
Naredne dve godine, žena i devojčica će živeti u pećini, sve dok ih tu ne otkriju lokalni meštani i odvedu u najbliži grad. Julija je smeštena u sirotište, a nedugo je usvojena od strane guvernera koji je čuo za nju i smatrao je idealnom atrakcijom za zabavu. Kod njega je ostala do svoje 20. godine, kada odlučuje da se vrati u pleme.
Ali, umesto u planine, jedan američki šoumen je sreo i nagovorio da sa njim pođe u Ameriku, kako bi svoj život nastavila na sceni.
“Žena majmun”
Čim je stilga u Njujork 1854. godine, dobila je ne jedan, nego nekoliko nadimaka pod kojima je nastupala: “Žena majmun”, “Žena medved” ili “Dama pavijan”. Masa je hrlila da vidi ženu pekrivenu dlakom sa izbačenom vilicom i velikim ustima i spljoštenim nosem, dok izlazi na scenu Brodveja u crvenoj haljini i peva španske narodne pesme.
Ali, običan narod, pa čak ni novinari nisu bili krivi za to što je smatrana hibridom. Već njujorški doktor po imenu Aleksandar Mot, koji je prilikom jednog pregleda “utvrdio” da je ona polu-čovek, polu-orangutan. Drugi doktori koji su pitani za mišljenje, nisu imali šta da dodaju, a ni da oduzmu.
I tako je Julija, postala predmet radoznalaca koji su želeli da vide ženu iz plemena za koje zli jezici pričaju da po pećinama Meksika opšte sa medvedima i majmunima. Njena popularnost je rasla, i nadmašila granice SAD-a, pa je u Londonu na jednoj izložbi 1857. godine njen poster prikazivana čak tri puta dnevno.
Udaja za menadžera i put u Moskvu
Julija je u jednom trenutku promenila šoumena sa kojim je nastupala, a kada je on shvatio koliko novca mu donosi, kao i da se konkurencija ozbiljno interesuje za nju: Teodor Lent je prosi i ženi. Od tog trenutka, ceo njen svet se vrti oko ovog čoveka: nije smela da izlazi napolje, u slučaju da to uradi smanjivao joj je zaradu, a u cirkus je išla samo pod velom.
U zimu 1859. godine kada je nastupala u jednom cirkusu u Moskvi, Julija je otkrila da je trudna. Međutim, sreću će zameniti tuga kada je u martu 1860. godine donela na svet bebu koja je izgledom bila identična njoj. Beba je preživela samo 30 sati, a ljudi bliski Juliji su tvrdili da je onda bila toliko tužna i nesrećna da je umrla nedugo potom od slomljenog srca. Iako je razlog njene smrti najverovatnije bila komplikacija nastala usled teškog porođaja.
Da li je za njom i detetom, patio i njen suprug danas ne znamo. Ali jedno je sigurno, on je opet našao način da zaradi od Julije, ovog puta i od deteta. Naime, u Moskvi upoznaje stručnjaka za balzamovanje sa kojim se dogovara da otkupi njihova tela kako bi ih mumificirao i izložio na Moskovskom Univerzitetu.
U narednim decenijama oni će menjati nekoliko vlasnika i biće izlagani na nekoliko lokacija, sve dok Švedska nije rešila 1973. godine da zabrani njihova izlaganja radi zarade. Smešteni u podrumu, narednih skoro dve decnije biće zaboravljeni, sve dok norveški novinari nisu otkrili da se nalaze u podrumu Instituta za sudsku medicinu u Oslu.
Javnost se zainteresovala, a brojni novinrari i akademici su započeli debatu o tome šta sa telima treba da se uradi. Ova raspava je trajala sve do 2005. godine kada je umetnica iz Meksika sa sedištem u Njujorku Maulra Barbata podnela peticiju za povratak njihovih tela – i pokrenula slučaj pred norveškim nacionalnim komitetom za procenu istraživanja ljudskih ostataka, koji se složio da se “čini malo verovatnim da bi Julia Pastrana želela da njeno telo bude primerak u anatomskoj kolekciji.”
Konačno u čitav proces su se uključile i meksičke vlasti, pa je 2013. godine njeno telo sahranjeno na groblju u Sinaloa de Levi, gradu u blizini njenog rodnog mesta.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
