Odžačar, ili penjački dečaci, kako su ih često zvali, bila je surova profesija i najverovatnije ona koja bi vam ozbiljno skratila život.
Zaposleni su često bili siročad ili siromašnog porekla, koje su roditelji prodali u posao. Mlada deca koja su bila zaposlena da rade u izuzetno opasnim uslovima, od kojih su neka imala samo tri godine.
Deca su korišćena za čišćenje dimnjaka zbog svoje male veličine koja im je omogućavala da se uklope u veoma uske i zatvorene prostore koji zahtevaju čišćenje nedostupno odraslima. Smatralo se da je dete od šest godina najprikladnije za ulazak u profesiju, ali bilo je i dosta mlađih.
Vrlo često su oni koje su roditelji prodali čak potpisali papire u kojima su majstora upisali kao zakonskog staratelja, što znači da su ova mala deca bila vezana za svog gospodara i svoju profesiju do punoletstva, bez načina da pobegnu.
U međuvremenu, lokalna parohija bi često plaćala majstora za čišćenje da preuzme decu koja su ostavljena i nauči ih zanatu. Jedina opcija koja je bila dostupna detetu šegrtu bila je da se na kraju popne kroz činove, i na kraju možda i sami postanu majstori.
Na prelazu u sedamnaesti vek, novi zakoni su doneli porez na ognjište, meren količinom dimnjaka u zgradi. U tom trenutku su mnoge zgrade izgrađene sa lavirintima međusobno povezanih dimnih kanala kao načina navigacije dodatnih troškova.
Mnogo uži i kompaktniji dizajn doveo je do toga da su odrasli bili preveliki da bi se uklopili u tako skučene prostore.
Štaviše, sa sve većim urbanim stanovništvom koje je privučeno u velike gradove zbog posla, upotreba dimnjaka, a samim tim i potreba za odžačarom, značila je da je posao bio traženiji nego ikada.
Ovo je razumljivo stvorilo logistički problem jer su naslage čađi zahtevale stalno čišćenje, ali prostor u kome se to radilo je bio veoma mali i teško se moglo orijentisati. Dimnjaci su postajali sve uži i povezani nizom dimnih kanala, čineći nezgodne uglove praktično neprohodnim.
Tako su dečaci odžačari postali suštinski deo glavnog toka života, pružajući preko potrebnu uslugu zgradama širom zemlje.
Iako je naravno bilo varijacija između zgrada, standardni dimnjak bi se suzio na oko 22x22cm. Sa tako malom količinom kretanja koja je omogućena u tako malom prostoru, mnogi dečaci odžačari bi morali da „poliraju“, koristeći samo kolena i laktove kako bi se popeli ili spustili.
Opasnosti posla su bile ogromne, uzimajući u obzir činjenicu da bi mnogi dimnjaci i dalje bili veoma vrući od vatre, a neki možda još uvek u upotrebi. Koža dečaka bi bila oguljena i sirova od trenja, dok bi manje spretno dete moglo da se nađe potpuno zaglavljeno.
Deca bi često ostala zaglavljena u dimnjaku. Neki bi se satima našli nasukani, dok se srećnima moglo pomoći užetom. Oni manje srećni bi se jednostavno ugušili i umrli u dimnjaku primoravajući druge da vade cigle kako bi izbacili telo. Presuda koju je izrečena nakon gubitka mladog života bila je okarakterisana kao „nesrećni slučaj“.
Sa tako strašnim posledicama, ulozi su bili veliki i dečaci su morali da budu što jači i okretniji da bi preživeli.
Sa godinama u rasponu od nekih od tri godine pa sve do puberteta, dečaci bi trpeli užasna zdravstvena stanja kao rezultat zahteva za njihova mala još nerazvijena tela. Neke od ovih posledica uključivale su deformitet kostiju ili povećane probleme sa plućima usled intenzivnog udisanja čađi, što znači da je malo verovatno da će dostići zrelost, a posebno starost.
Još jedna uobičajena bolest bila je dejstvo čađi na oči koje je često dovodilo do intenzivne i bolne upale koju su dečaci trljali oči radi olakšanja. Nažalost, u nekim slučajevima to bi na kraju dovelo do gubitka vida.
Štaviše, ovaj tip posla je doveo do identifikacije jednog od prvih industrijskih karcinoma, opisao kao karcinom dimničara.
Sa takvim tragičnim posledicama koje su trpeli dečaci odžačari, na kraju je rasla sve veća grupa aktivista koji su rasvetljavali nevolje ovih jadnih dečaka. Jedna takva osoba je bio lord Šeftsberi, koji se posvetio uvođenju zakona kako bi se uhvatio u koštac sa nekim od najhitnijih društvenih nepravdi tog dana.
Štaviše, u to vreme, uslovi i životi dece su istraženi u književnosti i popularnoj kulturi, skrećući preko potrebnu pažnju na praksu koja je bila prihvaćena predugo.
Vremenom i nakon brojnih izazova koje su pojedinci postavljali vladi i vlastima, donet je Zakon o dimnjačarima, koji je nametnuo višegodišnje zakone koji su pokušavali da poboljšaju uslove života i rada. Do septembra 1875. i uz pomoć lorda Šeftsberija, usvojen je zakon koji je primorao da čišćenje bude licencirano i registrovano u policiji, čime je nametnut nadzor nad praksom.
Zahvaljujući radu učesnika kampanje koji su predstavili svoje nalaze, i nakon što su bezbrojni životi izgubljeni ili uništeni upotrebom dečaka odžačara, praksa je na kraju zaustavljena.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
