NOVI SAD – Tamburaški mjuzikl “Palo inje, pao sneg” biće premijerno izveden na sceni Pozorišta mladih danas 6. oktobra, od 19. 30 sati.
Inspirisan tekstom Vanje Čobanova, koji je adaptirao neprikosnoveni majstor melodrame Stevan Koprivica, predstavu je režirao Darijan Mihajlović,
Gledaćemo ljubavnu priču između tenora i soprana, u koju se umeša jedan bariton, a kako izgledaju ljubav i sve njene prepreke u ovom slučaju, pričaće nam glumci: Vanja Jovanović, Darko Radojević, Kristina Savkov, Aleksa Ilić, Ivan Đurić i Saša Stojković.
Tek naizgled poznatoj ljubavnoj priči – o dvoje koji se vole, a treći je tu da im pobrka konce, ton će davati muzika Jovana Adamova koju će uživo izvoditi tamburaška banda “Belet”. Kostimografkinja je Milica Grbić Komazec, scenografkinja Vesna Popović, a koreografkinja Ista Stepanov.
Kompozitor Jovan Adamov:
“Pre dve-tri godine napisao sam dvadesetak numera na odabrane stihove Vanje Čobanova. Namera je bila da preplavimo medije novom građanskom muzikom. Da kultivišemo estradu.Dok je Danilo Ninković sa tamburaškim ansamblom “Velos” snimao demo snimke, osetio samda mnoge pesme mogu da pripadaju zajedničkoj priči. Predložio sam Vanji Čobanovu da on tu priču osmisli i poveže već snimljene pesme. U roku od nedelju dana imali smo gotov mjuzikl – tamburaški mjuzikl. Likovima su udahnuli karakter i život fantastični glumci Pozorišta mladih iz Novog Sada.”
Reditelj Darijan Mihajlović:
“U Novom Sadu sam, pre 23 godine, režirao svoje prvo muzičko delo. Bio je to onaj škotski komad, čije se ime ne izgovara u pozorištu. Sada ponovo radim muzički komad, koji nije klasičan, ali u njemu ima serioznosti koju ne očekujete kada čujete tamburice.
U pitanju je divna ljubavna priča, s autentičnom vojvođanskom emocijom. Naš teatar retko tematizuje ljubav. Filmovi i serije – da, ali je u pozorištu retka. Čini mi se da je to zato što ljudi misle da je ljubav patetična, ona im deluje kao neka izlizana emocija koja se vezuje za neke nesrećne Ruse, što se samoubijaju, ili Geteovog Vertera koji se zbog ljubavi, takođe, ubije. To je neka lažna patetika, koja se danas “ne nosi”, nije u modi. Ali kada se ljudski odnosi viviseciraju u nekim drugima medijima, kao što su serije i filmovi, vidimo da je ljubav glavna tema svega, sveg programa. Od onog bazičnog, telenovela, do ozbiljnijih formata, ljubav je preživela na filmu, u serijama.
U pozorištu ju je zaista malo, a kako ja volim da radim na onome čega nema, evo sada zidam jednu predstavu o ljubavi. Imaćemo u predstavi sigurno i bar tri muzička hita, koja će se ubuduće naručivati i za koje će ljudi misliti da su tradicionalne, a ne komponovane pesme. Za mene je posebno dirljivo što ih je komponovao Joca Adamov, junak mog detinjstva, čovek koji je bio srce “Muzičkog tobogana” uz koji sam proveo svoje najlepše dečje godine. Jako mi je drago da je i dalje vitalan i posvećen muzici.
Spoj muzike i teksta u ovoj našoj predstavi doneo joj je posebnu atmosferu i magiju, koje će zarobiti srca gledalaca.”
Glumica Vanja Jovanović:
“Više nego ikada treba nam neka ovakva priča, nežna, pitka i nevina – lagana, a važna, i baš zbog svega toga vrlo sam se poistovetila s njom.
Ovo mi je prva velika uloga, dobila sam je na audiciji, uz veliku tremu i uzbuđenje. Završila sam, inače, srednju muzičku školu, dva odseka – za solo pevanje i klavir, koji sviram od pete godine. Zato je “Palo inje, palo sneg” za mene dvina prilika da spojim dve ljubavi – muziku i glumu. Čini mi se da tamburaši na neki poseban način ispovedaju dušu – i – današnjeg čoveka, prodiru u srž njegova srca i tamo nalaze sve što je skriveno.”
Glumac Darko Radojević:
“Tamburaški mjuzikl je nešto što nikad pre nisam radio, a ni video, samim tim je intrigantno za mene kao glumca, a ako se tome doda da se radi o emocijama, ljubavi, duši, onome što nekako nestaje iz naših života, izazov je dvostruki. Tambura će u našoj priči dosta da “povuče”, da oboji, pojača emocije koje stoje u tekstu. Igrao sam i ranije u mjuziklu, u “Tri musketara” i “Kosi” Pozorištu mladih, ali ovo sada se bitno razlikuje – u tempu i ritmu. S
ve funkcioniše drugačije sa tamburašima, nekako više na osećaj. Ima istine i u tome da su oni prilično dobri psiholozi, da razumeju ljudsku dušu, da umeju da prepoznaju nečiji dert, osete ga, a možda mogu pomalo i da ga zaleče. Zato, kad si s tamburašima, teško da možeš da ne improvizuješ, emocije te vode u nepoznato, tamburaši funkcionišu nekako “na oči”, na osećaj, na intuiciju, a u predstavi, u pozorištu, sve mora biti precizno, pa i ono što izgleda spontano. Napraviti spoj te dve stvari je umeće, a moj je osećaj da smo napravili dobru predstavu.”
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
