Andrija Torkvat Brlić jedna je od najmanje poznatih, a najzanimljivijih istorijskih ličnosti iz regiona. U Srbiji je poznat kao srpski političar, u hrvatskoj kao hrvatski, a poznat je i kao tajni agent Ilije Garašanina.
Rođen 1826. u Slavonskom Brodu u srbokatoličkoj porodici Brlić, Andrija je bio jedna od retkih političkih figura 19. veka koje su sebe smatrale Srbinom i katolikom. Školovao se u Vinkovcima, Zagrebu i kratko u Beču.
Njegova zanimljiva priča počinje kada ga ban Josip Jelačić 1848. godine šalje u Pariz kako bi razgovarao sa Luisom Bonapartom o francuskim evropskim planovima.
Francuskih planova za Evropu nije bilo jer je država bila opterećena unutrašnjom revolucijom koja se dešavala, samim tim, ban Jelačić nije imao više razloga da finansira Andrijin boravak u Parizu.
Tada je Andrija kontaktirao Iliju Garašanina, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Kneževine Srbije i ponudio mu svoje obaveštajne usluge.
Brlić je Garašaninu iz Pariza poslao pet pisama. Pisao mu je o planovima francuske i austrijske vlade, o planiranom ustanku Italijana protiv austrijske vojske, i između ostalog, o planovima Francuske da nagovori Tursku da prizna Bugarsku, kako bi se sprečilo jačanje Rusije na Balkanu.
Vodio je dnevnik, pa je tako zapisao svoj prvi susret sa biciklom, svoja isksutva iz Pariza, pa i svoje utiske o Sarajlijama.
U Londonu 1850. godine prvi put je video bicikl. „Kolica gvozdena, na kojima se vozaju ljudi okretjuć kolesa nogama“, glasio je njegov opis.
Zbog svoje brade, netipične za to vreme, privlačio je pažnju u Parizu. „Varošani me gledaju kao na bjelu vranu“, opisivao je scene iz Pariza.
Boraveći u Sarajevu, pisao je bratu Ignjatu o Bosni. „Treba da promene gospodara, jer je stari hrđav, ali svoji ije biti ne mogu. Nemaju za to sposobnosti“, smatrao je.
U komunikaciji sa bratom otkrivao je i svoja druga gledišta, a najneobičnija prepiska možda je zamerka bratu što ga smatraju Hrvatom.
Brat Ignjat, koji je tada boravio u Temišrvaru, u svom odgovoru na tu opasku 1861. godine tvrdio je da on nije kriv, nego da su ga srpski prijatelji tako prozvali, pretpostavljamo, jer je bio katolik.
Iako katolik, svoje srpstvo nije krio, pa mu je to nekada i zamerano. Tako je njegov brat, pišući mu, objasnio zašto ga ne voli ban Josip Šokčević: „Banu, veljaše, niesi po čudi, što si veliki Srbin…“, pisao je Andriji njegov brat Ignjat.
Andrija Torkvat Brlić želeo je da Slavonija ostane Slavonija, nepriznavajući da je to Hrvatska država, već tvrdeći da je „Kraljevina Slavonija posestrima Hrvatske kraljevine“. Bio je protivnik najpre germanizacije, pa i mađarizacije slovenskih naroda. Znao je nemački, francuski, poljski, češki, ruski, slovački, služio se engleskim, a mađarski iz inata nikada nije hteo da nauči, iako je njegov otac smatrao da bi trebalo.
Njegov otac bio je Ignjat Alojzije, član Društva srpske slovenosti, koji je, između ostalih, poznavao i Vuka Stefanovića Karadžića.
Kada je Andrija, kao prvo dete Brlića, rođen, Vuk Karadžić je u pismu te 1826. godine njegovom ocu pisao: „Želim da vam Andrija bude živ i zdrav i srećan i čestit, i da svojim roditeljima bude na radost i na diku, kao i vi vašima što ste!“
Kada se školovao u Beču, otac ga je uputio upravo na Vuka i Vukovog prijatelja i saradnika Jerneja Kopitara.
Andrija Torkvat Brlić u Beču 1857. izdao je „Izvore srpske povjestnice iz turskih spomenika“.
Najznačajnije delo, ipak, bilo mu je „Dnevnik“ pisan od 1844. do 1857. godine, koji je delimično objavljen, a iz kojeg je preuzeto mnoštvo pomenutih informacija.
Bio je oženjen slikarkom Franciskom Dubaši i imao dva sina – Dragoslava i Vatroslava.
Preminuo je 1868. godine u Slavonskom Brodu, gde je i rođen. Imao je samo 42 godine.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
