Tajkunski mediji grčevito brane Đilasovog nasilnika Boža Prelevića

BEOGRAD – Prelević za medije govori ono što mu Đilas kaže, a onda u tajkunsko-opozicionoj medijskoj mašineriji biva predstavljen kao neko koga napadaju zbog njegovog opozicionog angažmana.

Đilasov verbalni nasilnik i potrčko, Božo Prelević, nastavlja da iznosi laži i izmišljotine protiv političkih protivnika svog gazde, a u tome ima svesrdnu podršku tajkunskih medija koji ga predstavljaju kao žrtvu. Po već dobro oprobanom receptu, Prelević za medije govori ono što mu Đilas kaže, a onda u tajkunsko-opozicionoj medijskoj mašineriji biva predstavljen kao neko koga napadaju zbog njegovog opozicionog angažmana.

Prelević se nekada u javnosti predstavlja kao advokat, a nekada kao novinar – sve u zavisnosti kako mu to trenutno odgovara. Za to vreme za istinu ne haje – bitno mu je samo da napadne Đilasove političke protivnike, ne bi li svom gazdi doneo neki jeftin politički poen.

“Pravni ekspert” za vreme čije vlade je kriminal vladao Srbijom

Đilasov potrčko se, poput egoističnog psihopate, konstantno hvali svojom “bogatom” karijerom, predstavljajući se kao pravni ekspert i intelektualac, ali zaboravlja da građani Srbije izuzetno dobro pamte sve ono što je učinio protiv ove zemlje.

Niko nije zaboravio da je upravo Prelević bio koministar u zloglasnoj prelaznoj vladi DOS-a, koja je preuzela vlast posle obojene revolucije 5. oktobra 2000. godine, nakon čega je Srbija praktično okupirana, a državna imovina rasprodata u bescenje. Za to vreme Prelević i njegovi kompanjoni iz DOS-a, koje danas predvodi Đilas, do vrha su napunili svoje džepove i račune u inostranstvu.

Samozvani pravni ekspert ne spominje da je upravo za vreme žutog, DOS-ovog režima, u Srbiji cvetao kriminal do te mere da su ubistva i otmice postale gotovo svakodnevna pojava. Svi se sećamo otmica poslovnih ljudi i dece poznatih ličnosti, ali i rasprodaje fabrika i uništavanja domaće industrije. Prelević o tome nikada ne govori javno, ali zato čini sve što je u njegovoj moći da Srbiju vrati u taj mračni period, ne bi li on i njegov gazda Đilas ponovo gospodarili ovom zemljom koju bi prethodno pretvorili u vazala stranih ambasada i diplomata.

Podsetimo, krajem 2000. godine i dolaskom DOS-a na vlast, Srbiju je zapljusnuo talas otmica bogatih ljudi ili članova njihovih porodica. Biznismeni, ali i popularne ličnosti okružile su se telohraniteljima jer se nikada nije znalo ko je sledeći.

Najpoznatija, koja do danas nije razjašnjena, bila je otmica iz novembra 2000. godine. Stefan Živojinović, sin pevačice Lepe Brene i bivšeg tenisera Slobodana Bobe Živojinovića, otet je ispred porodične kuće na Bežanijskoj kosi.

Foto: 24sedam/Goran Sivački

Već 9. aprila 2001. godine, ispred sedišta kompanije “Delta” na Novom Beogradu kidnapovan je vlasnik te firme Miroslav Mišković. Takođe, u Novom Sadu je kidnapovan sin Petra Matijevića, vlasnika Mesne industrije “Matijević”. Bojan Matijević je iz Novog Sada prebačen u Crnu Goru, zatim u Albaniju, a posle tri dana je pušten, kada je njegov otac platio tadašnjih 980.000 maraka.

Početkom 2002. u Zrenjaninu su kidnapovani roditelji fudbalera Ilije i Vladimira Ivića. Za njihov otkup sinovi su platili 100.000 maraka.

U martu te godine, desila se jedna od najvećih otmica kada je otet Milija Babović, vlasnik “Verano motorsa”, zastupnik “Pežoa” za tadašnju Jugoslaviju. Babović je otet uveče, posle fudbala koji je igrao sa prijateljima na Južnom bulevaru. Presrela ga je grupa ljudi koja se predstavila kao policija.

Pored otmica, u Srbiji su cvetale i druge kriminalne radnje. Na primer, 2000. godine je izvršeno 211 ubistava, dok je 2013, samo godinu dana posle pada žutog režima, taj broj pao na 130. Takođe, 2000. godine je zabeleženo čak 6.249 krađa automobila, a 2013. samo 2.231. Novim vlastima, posle pada žutog režima bilo je potrebno samo godinu dana da uvedu red u našu zemlju. To se očigledno nimalo ne dopada Preleviću i Đilasu, pa svim silama pokušavaju da nas vrate u mračni period kada su oni vladali.

“Nestranačka ličnost” koja je već 30 godina u politici

Foto: ATAImages/ Antonio Ahel

Posebno je zanimljivo to što Đilasov nasilnik u medijima svog gazde često ističe kako je “nestranačka ličnost” iako čak i ptice na grani znaju da je politički aktivan oko trideset godina. Naime, Prelević je  u politiku ušao još devedesetih. Bio je blizak “Otporu”, organizaciji koja je bila finansirana sa Zapada u cilju rušenja vlasti Slobodana Miloševića. Posle je učestvovao u osnivanju G17+, partije koja je srpsku ekonomiju uništila gotovo do temelja.

Nakon obojene revolucije 5. oktobra 2000. godine, Prelević koji nije mogao da se pohvali zavidnom advokatskom i sudijskom karijerom, našao se na mestu jednog od trojice koministara unutrašnjih poslova u prelaznoj Vladi Milomira Minića, a tu funkciju je vršio od 24. oktobra 2000. do 25. januara 2001. godine. 

U sledećoj Vladi Srbije na čijem čelu je bio Zoran Đinđić, Prelević je bio savetnik ministra unutrašnjih poslova. Ni tu se nije dugo zadržao. Podneo je ostavku na funkciju 5. oktobra 2002. godine zbog “neslaganja sa vrhom policije”. Izvori iz MUP-a, pak, tvrde da je Prelević, za račun stranih interesa, pokušao da destabilizuje srpsku policiju na isti način na koji su njegove kolege iz DOS-a, po nalogu sa Zapada, uništile vojsku.

Zaštita žute kriminalne hobotnice iz sudstva

Iako je režim Demokratske stranke odavno otišao u istoriju, tada formirana žuta kriminalna organizacija i dalje vlada pravosuđem u našoj zemlji. Po formuli “vrana vrani oči ne vadi” oni već decenijama štite čelnike bivšeg režima od bilo kakvih sudskih postupaka i presuda. Najbolji primer za to je upravo Prelević, koji je harao Ministarstvom unutrašnjih poslova posle petooktobarske obojene revolucije, izgradio je čitavu mrežu veza u pravosuđu, koje i danas koristi. Jedna od njegovih konekcija je i predsednik Trećeg osnovnog suda, Dušan Agatonović, koji mu i omogućava da nikada ne odgovara za sve laži, kletve i klevete koje već godinama iznosi u javnosti.

Upravo zahvaljujući zaštiti žute kriminalne hobotnice u sudstvu, Prelević daje sebi za pravo da vređa i napada bilo kog političkog protivnika svog gazde Đilasa, znajući da za to neće odgovarati. Da za to ima “šlifa” možda bi nekome bilo i zanimljivo, ali Prelević, koji očigledno pati od kompleksa više vrednosti, nema ni malo ukusa, a u prilog tome najbolje govori da je tragedije koje su u maju zadesile Srbiju iskoristio kao oruđe za rušenje legitimno izabrane vlasti, dok je proteste posle ubistva dece nazivao “zabavom”.

– Nema bolje zabave u Beogradu od ovog protesta! Nema mesta gde ćete vi naći tako lepe devojke kao na ovom protestu i tako zdrave momke! Ovo je jedan hepening – rekao je Prelević i time jasno pokazao koliko mu je stalo do nevinih žrtava dva stravična masakra.

Nadimak koji želi da sakrije

Prelevića inače iz mlađih dana, dok je još bio sudija, prati i nadimak koji uporno želi da sakrije – Boža Ratkapna.

Naime, u prethodnom životu koga očigledno ne želi da se seća, on je bio sudija Petog opštinskog suda na Voždovcu, u čijoj neposrednoj blizini se nalazi i policijska stanica Voždovac.

Policajac je jednog dana uglednog sudiju zatekao u krađi ratkapne sa automobila. 

Foto: Ilustracija/Printscreen/Youtube/Pixabay

Nije ni znao da je u pitanju „ugledni“ sudija pa ga je zbog krađe ratkapne priveo u stanicu. Kada se Prelević legitimisao, načelnik policije je brže-bolje pozvao predsednika suda.

Kažu da je ponuda glasila da podnese predlog za svoje razrešenje ili da se protiv njega pokrene krivični postupak.  

Više je nego jasno koju je opciju tada Prelević izabrao. Možda je baš zbog toga kod njega rođena mržnja prema MUP-u, jer će samo nekoliko godina posle toga pokušati da srpsku policiju razruši, što mu, na svu sreću, nije pošlo za rukom.

Pročitajte još:

Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.

Tagovi:

Pročitajte još:

Search
Close this search box.