U telu žene, od samog početka trudnoće, počinje da raste organ veličine tanjira i težak oko pola kilograma. On ne pripada ni majci ni bebi u potpunosti, a opet je neophodan za život. Zove se placenta – čudo prirode koje povezuje dve duše: onu koja nosi i onu koja tek dolazi.
Placenta neumorno radi od prvog dana trudnoće do samog porođaja. Ona hrani, poji i snabdeva kiseonikom bebu, štiti je od štetnih uticaja i prenosi signale između tela majke i novog života. Bez nje – trudnoća ne bi mogla da se održi.
Ali placenta nije samo organ. U mnogim kulturama ona je simbol života, snage i bezuslovne ljubavi, veza između majke i deteta, ali i između deteta i sveta u koji dolazi.
Placenta kroz kulture sveta
U zapadnom društvu, često se na placentu gleda kao na medicinski otpad – nešto što se odbacuje nakon porođaja. Međutim, u mnogim tradicijama sveta, odnos prema placenti je duboko poštovanje, pa čak i duhovan.
1. Jedenje placente (plancetofagija)
U poslednjim decenijama, neki ljudi, naročito na Zapadu, praktikuju plancetofagiju – jedenje placente, verujući da se time obnavljaju hranljive materije, sprečava postporođajna depresija i ubrzava oporavak. Placenta se najčešće priprema u obliku kapsula, smoothieja, ili čak kuvanih jela. Nauka po tom pitanju još uvek nema jasan stav – dok neki tvrde da je efekat placebo, drugi ukazuju na potencijalne koristi.
Međutim, ova praksa nije nova. Stari narodi Kine koristili su osušenu placentu u tradicionalnoj medicini za jačanje „životne energije“ (chi), dok su domorodački narodi u Africi i Americi ponekad konzumirali placentu iz ritualnih ili zdravstvenih razloga.
2. Zakopavanje placente – povratak zemlji
U mnogim kulturama, placenta se ne jede, već zakopava sa posebnom pažnjom i obredima. U Maori kulturi (Novi Zeland), placenta se sahranjuje na svetom mestu, često ispod drveta, kao simbol vraćanja korenima. Na jeziku Maora, reč za placentu („whenua“) ista je kao i za zemlju – pokazatelj neraskidive veze čoveka i prirode.
U Bali kulturi, placenta se smatra „blizancem“ deteta – njegovim nevidljivim čuvarom. Nakon porođaja, pažljivo se pere, umotava u tkaninu i sahranjuje uz molitve i poklone.
U Srpskoj tradiciji, naročito u starijim, seoskim krajevima, verovalo se da se placenta mora zakopati da bi dete bilo zdravo i zaštićeno. Neki običaji su podrazumevali zakopavanje ispod praga kuće, verujući da to osigurava vezu deteta s domom i njegovu sigurnost.
Placenta nije samo privremeni deo tela. Ona je most između svetova, tiha saputnica svakog života dok ne udahne prvi dah. Bilo da se jede, sahranjuje, poštuje ili zaboravi – ona je tu, nevidljiva junakinja svakog rođenja.
I zato, možda bismo svi trebalo da joj se poklonimo s malo više poštovanja. Jer ona nije samo tkivo – ona je svedok početka.
