Kada izgubimo dragu osobu, reči često nisu dovoljne. U trenucima tuge, neizvesnosti i duhovne praznine, mnogi od nas posežu za tihim, ali snažnim gestom – odlaskom u crkvu i paljenjem sveće. Taj čin, iako jednostavan, duboko je ukorenjen u pravoslavnoj tradiciji, ali i u našoj potrebi da sačuvamo vezu sa onima koji fizički više nisu među nama.
U trenucima kada reči zastanu, a srce nosi teret gubitka, mnogi od nas posegnu za najjednostavnijim i najstarijim gestom – paljenjem sveće. U tišini crkve, pred ikonama, ta mala svetlost postaje most između ovog i onog sveta, između nas i onih koji su otišli.
Ali zašto palimo sveće? Da li je to puka tradicija – ili čin koji nosi dublje značenje, vekovima ukorenjeno u verovanju, veri i ljubavi? Paljenje sveće za preminule nije samo običaj – to je molitva u svetlosti, simbol nade da duša pokojnika pronađe mir, a mi – utehu.
Korišćenje sveća u religijskim obredima datira još iz prehrišćanskog vremena, posebno u starom Egiptu, Grčkoj i Rimu, gde su svetlost i vatra imali duhovno i simbolično značenje – često povezano sa božanskom prisutnošću, dušom i prelazom iz života u smrt.
U hrišćanstvu, praksa paljenja sveća javlja se već u 2. veku, kada su vernici počeli da ih koriste tokom noćnih molitava i službi u katakombama. Bile su i praktične – davale su svetlost – ali su vrlo brzo dobile i simboličko značenje: Hristos kao svetlost sveta.
U pravoslavnoj tradiciji, paljenje sveće za pokojne ima dodatni duhovni smisao – veruje se da svetlost vodi dušu kroz tamu, a vatra simbolizuje čistotu, veru i uzdizanje molitve ka nebu.
U pravoslavnim crkvama sveće za pokojne se uvek pale na posebnom mestu – tzv. „mrtvačkom svećnjaku“, koji se obično nalazi levo od ulaza ili ispred ikone Vaskrsenja. Na njega se ne pale sveće za žive – time se jasno izražava razlika u molitvenim nakanama.
U narodnoj tradiciji, verovalo se da sveća „gori za dušu“, da njena svetlost osvetljava put duši i da je važno da sveća dogori – jer prekid plamena simbolizuje prekid molitve.
Sveća za mrtve je svetlost kojom govorimo neizgovorene reči. Ona stoji tamo gde mi više ne možemo.
U pravoslavlju, odlazak u crkvu i molitva za upokojene izražava veru da smrt nije kraj, već prelazak – i da se duša nastavlja kroz večnost. Sveća koju palimo jeste simbol Hrista – „svetlosti sveta“ – ali i našeg pamćenja, zahvalnosti i neprekidne duhovne veze.
U trenucima kada se osećamo bespomoćno pred gubitkom, odlazak u crkvu postaje čin tihe snage. Mesto gde se telo smiruje, a duša usmerava ka večnosti. Ne odlazimo u crkvu jer možemo da promenimo prošlost, već da ojačamo sebe u sadašnjosti i sačuvamo ono što nas povezuje s onima kojih više nema.
Sveće se pale i na godišnjice, zadušnice, praznike – ili jednostavno kada osećamo potrebu. Nije važno da li je to datum ili običaj – važna je iskrenost u srcu. I dok plamen titra, često u suzama, on nosi naše misli, nade i ljubav – preko granice vidljivog.
Palimo sveću jer ne znamo kuda da idemo sa tom tugom – osim tamo gde svetlost tiho gori i odgovori se ne traže, već osećaju.
