Dugo je poznato da trauma ima kratkoročne posledice, poput glavobolja, promena u apetitu i snu, straha, anksioznosti i problema s koncentracijom.
Međutim, nova studija sugeriše da teška trauma, poput one doživljene u ratu, može ostaviti epigenetske „ožiljke“ na DNK koji traju generacijama.
Koncept međugeneracijske traume nije nov – poznato je da traumatska iskustva preneta potomcima značajno povećavaju rizik od depresije i drugih mentalnih problema.
Ovo istraživanje potvrđuje taj fenomen analizom DNK 48 sirijskih porodica kroz tri generacije.
„Studija dokumentuje tragove stresa i traume u telu, ispod kože“, kaže Ketrin Panter-Brik, antropološkinja sa Univerziteta Jejl.
„Naši nalazi pružaju prvi dokaz da nasilje može ostaviti epigenetske tragove na genomu, što ima važne implikacije za razumevanje evolucije i načina na koji traumatska iskustva postaju deo genoma i opstaju kroz generacije“, dodala je ona.
Tim naučnika proučavao je žene koje su bile trudne tokom nasilnih sukoba u Siriji ranih 1980-ih i 2011. godine.
Njihova DNK je upoređena s DNK članova 16 porodica koje su napustile Siriju pre 1980, izbegavajući decenije sukoba.
Ukupno je prikupljeno 131 uzorak brisa obraza – od 45 mlađe dece, 37 starije dece, 47 majki i dve bake.
„Učesnici su se uključili u istraživanje iz ljubavi prema svojoj deci i zabrinutosti za buduće generacije“, rekla je Dima Hamadmad, koautorka studije i sirijska istraživačica čiji su roditelji izbeglice.
„Ali više od toga, želeli su da se njihova priča o traumi čuje i prizna.“
Naučnici su ispitali 850.000 mesta metilacije DNK, gde se dodaju male hemijske oznake poznate kao metilne grupe.
Ovaj proces može promeniti ekspresiju gena bez menjanja same DNK sekvence.
Kod majki i dece koje su direktno doživele nasilje, identifikovane su promene na 21 mestu u DNK.
Kod unuka žena koje su preživele sukobe iz 1980-ih pronađene su modifikacije u 14 genetskih oblasti.
Istraživači su takođe otkrili da su oni koji su bili izloženi nasilju dok su još bili u majčinoj utrobi pokazivali znakove ubrzanog starenja na ćelijskom nivou, iako još nije jasno kakve bi to posledice moglo imati po njihovo zdravlje.
Rezultati studije objavljeni su prošlog meseca u časopisu Scientific Reports.
Autori istraživanja pozivaju na dalja proučavanja dugoročnih posledica nasilja – uključujući porodično nasilje, seksualno nasilje i oružano nasilje.
„Sama ideja da trauma i nasilje mogu imati posledice kroz generacije trebalo bi da podstakne veću empatiju i natera donosioce odluka da posvete više pažnje ovom problemu“, rekla je Koni Maligan, koautorka studije.
„To bi moglo pomoći u objašnjenju nekih od naizgled neprekinutih međugeneracijskih ciklusa zlostavljanja, siromaštva i traume koje vidimo širom sveta, uključujući i Sjedinjene Američke Države“, dodala je ona, a prenosi New York Post.
