STARI NOVI SAD – Enciklopedija Novog Sada (sveska 11, str. 120) kaže da se klizanje upražnjava u Novom Sadu još od kraja XIX veka, i to najviše kao vid rekreacije i razonode. Takodje se kaže da je povremeno imala i pravi sportski karakter.
Za klizanje nisu bila neophodna klizališta – pre stotinak godina klizalo se ’gde god se zgodno mesto nađe’: na Dunavcu, barama u gradu ili po Kanalu.
Ipak, pred kraj XIX veka osnovano je i klizačko društvo. Inicijativu su dali članovi Veslačkog kluba ’Danubius’ i Streljačke družine 1790. te je 1893. osnovano Tociljarsko društvo.
Prvo veštačko klizalište (da ne bude zabune – ne sa veštački pravljenim ledom) napravljeno je u dvorištu Streljane, u današnjoj ulici Antona Čehova. Zgradu nalik dvorcu sagradili su 1890. godine članovi Građanskog streljačkog društva, a kasnije je dobila i naziv Eđšeg, jer je u njoj posle Drugog svetskog rata bio smešten Sportski klub „Jedinstvo“ ili na mađarskom „Eđšeg“.
‘’Za kratko vreme Društvo je okupilo toliko ljubitelja klizanja da je klizalište bilo malo da sve primi. Klizali su se pretežno odrasli članovi. Dame i gospoda dolazili su u večenjim časovima i klizali se uz muziku i zabavu. To je bio društveni događaj za ‘otmenu publiku’.‘’
Tociljarsko društvo je imalo zapaženih aktivnosti: organizovane su i revije na ledu, radila je škola klizanja…
U međuratnom periodu za klizalište je počeo da se koristi teniski teren u Dunavskom parku, preko puta Sokolskog doma (potom Narodnog doma kralja Aleksandra, pa posle rata Doma kulture u kome su bili DTV ‘Partizan’). Na tom terenu je pred sam rat održano i srednjoškolsko prvenstvo Novog Sada u brzom klizanju. A takmičenja u brzom klizanju su održavana i na Kanalu.
No, klizački sportovi nisu u Novom Sadu ozbiljnije zaživeli.
Klizaljke su u najvećem broju bile ‘na gvint’ tj, ključem su se čeljusti na klizaljkama stezale da uhvate djon cipela. Prednost takvih klizaljki je bila da su mogle da posluže za prilično veliki raspone veličine cipela, tj. nogu. Na mnohogim klizaljkama je bilo moguće i povelazi razmak po duzini pa su mogle služiti godinama uprkos rastu nogu.
A da bi se klizaljke koliko-toliko dobro učvrstile na cipele, to su morale biti bakandže – jake, robustne zimske cipele sa višeslojnim kožnim djonom. Te cipele (po pravilu jedine zimske) su bile predvidjene da se koriste više godina; da se izlizani djonovi menjaju, da se ‘izlizivanje’ smanji stavljanjem blokeja, šunegli, a čak je bilo i mesinganih ‘okova’ za mesta na koje se na djon pritežu čeljustima klizaljke. Naravno, u takvim okolnostima ni cipele se nisu kupovale za trenutnu veličinu noge, nego uz ono ‘urašće on dogodine u te cipele’. Tako ni cipela nije čvrsto držala nogu, pa ni klizanje nije baš bilo bogznakakvo. A to baš i nije bilo toliko važno.
Prave, klizalje sa cipelama bile su retkost.
Inače, uobičajeni naziv za klizaljke bi je SLIČUGE (od nemačkog Schlitschue – cipele za klizanje).
Sredinom 50-tih, kao ‘momka’ od 12-13 godina interesantno je bilo klizalište na teniskom terenu u Dunavskom parku. Dotadašnje tociljarke na spustu Bulevara sa mosta (koji je u to vreme bio strmiji a kraći), u ‘rupi’ preko puta Banovine i škole Žarko Zrenjanin (na mestu gde je sada Skupština grada) ili na drugom kraju Banovine ( gde je 60-tih izgradjena zgrada poznata po Kafe ‘Bulevaru’, kasnije primenovanom u ‘Akšam’) su se sve više zamenjivale večernjim odlascima na klizalište. Ustvari, klizalište je u zimskim mesecima bila zamena, ili bolje rečeno, sastavni deo korza, jer korzo ni zimi nije sasvim zamirao.
