Sada već davne 2010., nemačko ministarstvo ekonomije definisalo je svoju strategiju o kritičnim sirovinama, koja je identifikovala zavisnost ove ekonomije od njihovog uvoza i obrade.
Taj se detalj preko decenije nije menjao, jer prema nemačkoj agenciji za mineralne resurse (DERA), Nemačka je samo 2022. uvezla metale i minerale u vrednosti od 121,7 milijardi evra i taj trend nastavlja sa rastom. S obzirom da se ekonomija značajno promenila od prvog dokumenta iz 2010, tokom 2019. objavljen je ažurirani dokument, kao i brojni prateći strateški dokumenti koji se tiču ovog pitanja. Navedena strategija i drugi dokumenti ukazivali su da postoji velika zavisnost od stranih lanaca snabdevanja kada se radi o bakru, retkim elementima Zemlje, litijumu i drugim važnim sirovinama za nemačku privredu, te da je potrebno napraviti promene što pre.
Kada se radi o litijumu, koji je u međuvremenu postao važna tema, on je stupio u centar zbivanja sa intenziviranjem elektrifikacije voznog parka širom sveta. Nemačka automobilska industrija, kao najvažnija izvozna grana nemačke privrede, trenutno se nalazi u problemima. Moćna kineska konkurencija, novoizglasani Bajdenovi zeleni programi podrške američkoj industriji i manjak odmah dostupnog litijumskog resursa u Evropi, ukazali su da Nemačka mora hitno da deluje u ovom smeru. U tom smislu se nemačka strategija može definisati i kroz nekoliko jasnih tačaka, a to su: podizanje kapaciteta obrade sirovine, intenziviranje domaćih rudarskih operacija i diversifikacija partnerstava u oblasti kritičnih sirovina sa što
više država.
U sve tri oblasti Nemačka trenutno zavisi od nekolicine partnera po pitanju više važnih ruda, gde je po pitanju retkih elemenata Zemlje i litijuma to Kina. Zbog toga su nemački lanci snabdevanja ranjiviji na geopolitičke promene, te ova nemačka strategija liči na strategiju Japana sa početka 2010-ih, koji je u strahu od Kine do danas uspešno diversifikovao svoje lance snabdevanja kada se radi o recimo retkim elementima koje Kina u velikoj meri kontroliše. Može se reći da je nemačko delovanje bilo uspešno samo u određenim sferama,
ali da je važno što je kroz Zakon o kritičnim sirovinama iz 2023. Evropske unije, ovo pitanje podignuto sa nivoa pojedinačnih država na celokupnu Uniju.
Kada se radi o tački obrade litijuma, deluje da nemačka strategija konačno daje prve rezultate. Kompanija AMG Lithium je u nemačkom gradu Biterfeld-Volfenu otvorila prvu litijumsku rafineriju u Evropi. Izgradnja rafinerije trajala je nešto više od dve godine i koštala približno 140 miliona evra. Ona će u svom radu koristiti rudu koja dolazi iz Brazila i obrađivaće je za potrebe domaće industrije, a sa trenutnim kapacitetima obrade litijumske rude ona bi mogla da snabdeva oko 500 000 električnih vozila.
U tom smislu, ruda obrađena na nemačkoj teritoriji, uskoro će biti dostupna i domaćoj industriji koja ima deficite ove vrste.
Određeni progres postoji i kada se radi o nemačko-kanadskoj kompaniji Rock Tech i njenim planovima da otvori najveću evropsku fabriku litijuma u Brandenburgu, a za to je dobila čak i 200 miliona evra subvencija od savezne vlade. Iako je savezna subvencija u međuvremenu prenamenjena za druge projekte, kompanija je obezbedila finansijsku podršku od regionalne vlade Brandenburga kojoj je ovaj projekat strateški bitan.
Rock Tech Lithium je dobila u junu ove godine i konačno odobrenje od regionalne vlade Brandenburga za svoju rafineriju litijum hidroksida koja se trenutno gradi u Gubenu. Ona bi trebalo da snabdeva u velikoj meri postrojenja Mercedesa za proizvodnju električnih vozila, a izvesno i gigafabriku Ilona Maska u istoj državi u gradiću Grinhajde. Ovaj region bivšeg DDR-a ima za cilj da pretvori sebe od deindustrijalizovanog regiona u giganta za elektromobilnosti, odnosno da bude prvak kada se radi o proizvodnji baterija i električnih vozila. To naravno nije moguće bez potrebnih sirovina.
Kada se radi o samom rudarenju litijuma na teritoriji ove države, u Nemačkoj postoje dva projekta u različitim fazama implementacije i sa različitim tehnologijama. Australijsko- nemački Vulcan Energy Resources otvorio je prvo postrojenje za obradu litijuma u ovoj državi u novembru 2023. u oblasti Gornje Rajne sa ciljem proizvodnje ovog materijala za potrebe automobilske industrije.
U ovom regionu, održiva ekspolatacija litijuma trebalo bi da se obavlja kroz upotrebu geotermalne energije i prvi pilot projekti vađenja litijuma iz vode su uspešno realizovani. Proizvodnja ovog resursa se danas obavlja u niskom intenzitetu pred odobrenje veće proizvodnje. Spomenuti kapaciteti Vulcan ER postrojenja bi trebalo da uskoro snabdevaju proizvodnjom litijuma na godišnjem nivou potrebu od 500.000 električnih vozila, gde danas postoje ugovori sa kompanijama kao što su Stelantis, Folksvagen, Reno i drugima o snabdevanju.
Osim ovog projekta koji je bliži realizaciji, u državi Saksoniji postoji i takozvani Cinvald projekat, koji je u skorašnjoj kampanji za regionalne izbore posetio kancelar Olaf Šolc. U ovom tradicionalnom rudarskom kraju Ercebirge, projekat rudarenja iz tvrde stene dobio je dozvolu za istraživanje i testiranje od strane vlade. Šolc je naveo da će ovaj rudnik na oko 30 kilometara od Drezdena izvesno biti pušten u rad do 2030. godine i da bi trebalo da obezbedi dovoljno litijuma za 600 000 baterija za električna vozila. U celom procesu dosta zavisi od brzine ispunjavanja procedura, dok bi sama obrada rude po planu trebalo da se obavlja u postrojenju Metso u Finskoj.
Na nivou Evropske unije, Nemačka je uložila dosta napora da se partnerstva u oblasti kritičnih sirovina diversifikuju na različite načine. Poseta kancelara Olafa Šolca Srbiji se može interpretirati u tom smeru, jer je Srbija jedna od 13 država koja je sa Evropskom unijom potpisala neki vid sporazuma koji se tiču kritičnih sirovima. Pre Srbije slične sporazume potpisale su i Kanada, Australija, Norveška, oblast Grenlanda, Čile, Ukrajina i druge države. Međutim, ukupno gledano deluje da je nemačko delovanje presporo, jer giganti iz ove države poput Folksvagena se suočavaju sa velikim problemima, poput zatvaranja nekoliko fabrika u samoj državi. U tom smislu, tek 2030. će moći da se napravi presek da li je Berlin bio uspešan u adaptiranju na nove privredne trendove ili nije kroz navedene strategije. Trenutno deluje da zaostaje u toj trci, mada se nikada nije pokazalo kao pametno prerano otpisivati nemačke industrijske veštine i kapacitete.
