Osvojila je sve. Evropsko, svetsko, olimpijsko zlato… Baš sve!
Jovana Preković, srpska reprezentativka u karateu nedavno je uspela da odbrani titulu prvaka sveta. Sjajna šampionka za 24 sedam govori o detinjstvu, odrastanju daleko od roditelja, izazovima, planovima, željama…
Jovana, uspeli ste da odbranite svetski tron i dan obradujete još jednom zlatnom medaljom. Sad kada su se slegli utisci kako se osećate?
– Mogu reći da sam jako zadovoljna i srećna što sam u jednoj godini uspela da osvojim evropsko, svetsko i olimpijsko zlato, što je veliki uspeh u celoj mojoj sportskoj karijeri. To je meni i bio plan jer je prošla godina bila dosta teška zbog kovida, imala sam dovoljno vremena da se pripremim kako fizički tako i psihički i drago mi je što su rezultati bili na najvišem mogućem nivou.
Ovo je bila jako uspešna godina za vas. Svi smo se radovali zlatu koje ste nam doneli iz Tokija. Kako je bilo slušati himnu “Bože pravde na najvećoj svetskoj smotri?
– Jako sam ovo emotivno doživela i bila sam jako ponosna. Od kada se takmičim nikad u karijeri nisam osetila toliki ponos što sam se borila za našu zemlju. Naročito ako uzmemo u obzir da je ovo bila premijera karatea na najvećoj sportskoj smotri, još mi je draže što sam ne samo sebe nego i ovaj sport predstavila na jako visokom nivou.
Vama je išlo u prilog što su Olimpijske igre odložene jer ste u međuvremenu u Poreču postali evropska šampionka. Pre toga ste imali čak 26 kvalifikacionih turnira. Koliko vam je naporan takav tempo?
– Sistem kvalifikacija je bio izuzetno naporan i težak sa 26 turnira na svetskom nivou što je za mene bilo veliko iskustvo. To mi je dalo snagu da na Olimpijske igre odem jako motivisana i spremna. Nije bilo lako ali su sve te stvari gradile mene kao takmičara i kao osobu i pripremilo me na sve ono što me je posle čekalo.
Vrhunski rezultati zahtevaju mnogo odricanja. Da li vas je to nekad pokolebalo i da li ste dolazili u iskušenja da odustanete?
– Ja karate treniram od pete godine tako da sam navikla da se odričem nekih svakodnevnih stvari. Nije bilo nekih velikih stvari koje su mene odvlačile od sporta, ali uvek se sportista nađe u nekoj krizi gde se dovodi u pitanje da li treba nastaviti sa sportom ili ne. Pravi šampioni i ljudi koji su sebe videli u sportu kao sto sam ja sebe videla u karateu, nikada nisam dozvolila da me te stvari poljuljaju. Treba imati ta iskušenja jer tek tada videti da li ste pravi!
Rođeni ste u Švajcarskoj , a odrasli u Aranđelovcu najpre za bakom i dekom i sestrom, a kasnije su se roditelji vratili. Kako bi opisali svoje detinjstvo?
– Rođena sam u Švajcarskoj kao i moji brat i sestra. Moja starija sestra i ja smo došle u Srbiju gde smo živele sa babom i dedom i moram reći da smo imale jedno toplo i srećno detinjstvo. Oni su pružili svoj maksimum i moram reći da sam jako srećna što sam provela taj deo života sa njima. U jednom periodu života roditelji su se vratili sa mlađom sestrom i bratom i nastavili smo život u Srbiji.
Čija vam podrška najviše znači?
– Krenula bih od porodice i mojih dragih ljudi, mog dečka i celog tima koji je radio sa mnom svih ovih godina, to su moji treneri Roksanda i Dragan, moji sparing partneri Predrag Doganić i Uroš Vojinović kao i sve veliki institucije koje su uz mene, Ministarstvo omladine i sporta, Olimpijski komitet, naravno Ministarstvo odbrane gde sam ja zaposlena i koje mi pruža jako veliku podršku. Zahvalnost dugujem opštini Aranđelovac koja mi je pomogla da sve ovo iznesem na jedan pravi način.
Šta najviše volite da radite kad odete u Aranđelovac?
– Ja sam na relaciji Aranđelovac Beograd, u mom rodnom gradu omiljeno mi je šetnja parkom, da se družim sa mojim dragim ljudima i naravno da treniram, tako provodim vreme tamo.
Koliko na vas ima uticaja vaša sestra Jelena?
– Jelena je najstarija sestra pa najviše ima uticaj na nas ostale. Kada smo bile male to je bilo izraženije, ali sada smo tu da se dopunjujemo.
Bliži se nova godina, vreme kada sumiramo ućinjeno i pravimo planove. Da li kod vas postoji nešto što svake godine kažete od 1. januara ću, a da to niste uradili?
– Nisam završila fakultet tako da će mi to biti primarni cilj.
Kakvom biste se poklonu najviše obradovali?
– Pa možda jedno lepo putovanje sa dragom osobom, to bi bio pravi poklon.
Vi ste deo vojske Srbije kao član sportske jedinice. Kako je do toga došlo?
– Do osnivanja sportske vojne jedinice je došlo 2019. godine, gde sam ja bila među prvih osam članova. Naš zadatak je tu da predstavimo i prezentujemo sve sportske vrednosti koje nosimo. Pored toga, imamo zadatak da kada se održavaju vojna takmičenja nastupamo za našu zemlju. Uključene su i sekcije dva puta nedeljno koje držimo u Vojnoj akademiji kadetima, svako u svom sportu tako da bih rekla da je to jedna jako lepa priča i kada završimo sa svojim sportskim karijerama možemo da imamo obezbeđeno radno mesto.
Šta bi olimpijska šampionka Jovana poručila Jovani iz vrtića koja počinje da trenira karate?
– Poručila bih joj: “Drago dete, nemoj nikada da odustaješ od svojih snova i samo hrabro napred!”
