Po svemu pokazanom, polufinale za Hrvate je ili tačna mera za nešto emotivno subjektivnije ili puna kapa za realne
Niko Hrvatskoj ne može da izbriše činjenicu da je na ovom Svetskom prvenstvu dogurala do polufinala, a na prošlom do finala. Nismo se ovde okupili da bi pokušali takvu glupost, već da iskreno kažemo da je i ovo bio jedan fliper koji je morao kad-tad da propusti lopticu kroz vrata. Nestalo je novčića Daliću za bolji rezultat. Visok nivo znanja je bio evidentan, ali je i sreća bila bistro jasna od prvog pustinjskog dana.
Da se razumemo, Hrvati su na ovom prvenstvu u šest mečeva nadigrali samo objektivno najslabiju ekipu sa kojom su igrali. Ništa od ovoga se verovatno ne bi ni pričalo da su komšije postale prvaci sveta, ali sada je ispao popis provlačenja iz džepa dok su išli na avion. Ne pokušavam da ih uporedim sa Srbijom, mi smo već prežaljena priča, jedna ne baš snađena četa koja nema to najpotrebnije da se nadgornjava sa najjačim – mentalna snaga.
Hrvatska stvarno nema za čim da žali. Hajdemo da budemo pošteni. Lestvica je prilično visoko podignuta posle Mundijala u Rusiji da svaki novi korak na novom takmičenju počinje da miriše na basnoslovnu titulu. To je više do psihičkog sklopa koji je ustanovljen među narodom i igračima. Kada znaš da možeš, ti to i pokušavaš.
E, sada, od utakmice do utakmice, bistro sumirajući svaki nastup, Vatreni su se više pokazali kao Maroko nego kao neki validni pretendent za titulu. Suština je u tome što su Afrikanci iznenađenje nad iznenađenjima, a Hrvati su izašli sa ruhom favorita.
Na početku takmičenja, komšijska selekcija je držala više loptu protiv upravo tih Marokanaca, ali je imala manje šuteva od protivnika koji je oštro pretio i ostao na nuli.
Kanađani su im krenuli vođstvom, ali tim rafalom i preokretom je i napravljena podloga za polufinale Mundijala, jer su mogli vrlo lako da završe učešće već u grupnoj fazi.
Saterani u ćošak, Belgijanci su isto ostali na nuli sa Hrvatima. Možemo isticati kvalitet Joška Gvardiola i osporavanog Dejana Lovrena koliko god želimo, ali je Romelu Lukaku taj koji je svojim promašajima sa gol linije pustio da njegova zlatna generacija spakuje kofere.
U jednom momentu, nakon tri promašena čista zicera sa 2-3 metra od gola, nastala je šala da bi Lukaku sa gol linije uzeo loptu i dao je u ruke Livakoviću.
I sreće treba je neophodna, iako ima znanja, hrabrosti i determinisanosti.
Penali protiv Japana, pa spasavanje žive glave protiv Brazilaca takođe na jedanaesterce… Ako bi nešto vredno titule, uz trijumf na Kanadom, moglo da se istakne, onda je to junaštvo protiv Brazilaca koji su u 117. minutu bili već viđeni u polufinalu. Po svemu pokazanom, polufinale za Hrvate je ili tačna mera za nešto emotivno subjektivnije ili puna kapa za realne.
Argentina jeste bila šokirana u prvom kolu protiv Saudijske Arabije i jeste ekipa koja gleda samo Lionela Mesija i čeka šta će biti, ali je nakon toga pokazala da nije poljuljana i da jasno teži ka “boginji”.
Priča o penalu za 1:0 je suvišna. To se, kažu, ne svira. Čovek sklonio loptu i inicirao direktan kontakt sa golmanom, školski primer straha i strašnog suda koji sledi.
Nakon drugog gola se Hrvatska totalno ugasila. Da je možda zadržala tu pomenutu mentalnu snagu, da je hemija psihičkog sklopa odradila posao, možda bi se još u drugom poluvremenu pitali da li je sve gotovo. Ovako, sve je bilo jasno i čini se da bi Argentina zadržala mirnu mrežu i još 90 minuta da se igralo.
Verovatno i najgore poluvreme Hrvata na Mundijalu. Izbačeni su iz koloseka, jurnjava je prebrzo krenula, a šok terapija nije delovala. Nije ta Hrvatska bila Hrvatska. Dosta puta provereni recept nije mogao da tretira tu smrtnu povredu.
Poređenja radi, uz indigo papir, Hrvatska bi sigurno zadržala vođstvo protiv Kameruna i Švajcarske da je na mestu Srbije. Verovatno bi i sačuvala mrežu protiv Brazila u grupi. Ali, Srbija nije Hrvatska.
Jednostavno, sada nema to i teži da ustanovi neki sličan mentalni režim.
Sa druge strane, ni Hrvatska nije bila Hrvatska, jer bi ona Hrvatska do polufinala sačuvala hladnokrvnost i taktiku koja vezuje protivnika.
Hipnoza je u pet minuta bila završena.
Neki momenti su veći od nas samih.
Neki trenuci nisu bili za nas.
Lakše je kada se to shvati na kraju.
Namenjeni su nekom drugom.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
