NOVI SAD – “Zastanimo Srbijo” je slogan koji sada koristi opozicija. Ideja – da svi građani stanu, napuste svoja radna mesta, škole, ordinacije, i tokom nekoliko minuta stoje nepomični – kako kažu “u znak solidarnosti i protesta”.
Srbija treba da stane kako bi opozicija mogla da se priključi. Drugačije, opozicija u Srbiji ne zna i ne može da “uhvati korak” sa vladajućom strankom i stvarima koje se trenutno rade, grade i podižu. Da bi mogli da shvate, da bi mogli da se uspešno bore, da bi mogli da pošalju svoju političku poruku, Srbija treba da stane! Opozicija ne može, nema znanja da se uklupi u sve što se dešava, ne može da razume da Srbija predsedava Globalnim partnerstvom za veštačku inteligenciju, da je Srbija domaćin EXPO2027, da Srbija gradi BIO4 kampus, da Srbija ima najveći rast BDP, da je Srbija dobila najbolji kreditni rejting u svojoj istoriji, da Srbija ima brzu prugu, da se u Srbiji grade stitine kilometara brzih saobraćajnica i autoputeva, da Srbija drži stabilno kurs svoje valute već 10 godina, da su penzije i plate povećane, da je nezaposlenost smanjena na istoriski minimum, da se ubrzano grade stanovi za vojsku i policiju, da je Srbija i vojno osnažena, …. Srbija treba da stane, da bi opozicija mogla da se priključi!
Inače, ideja da sve stane na par minuta, nije nimalo originalna. I to je opozicija morala da posudi. U Izraelu, svakog 24. aprila, celo stanovništvo u 10.00 časova stane i nepomično odaje poštu stradalima u holokaustu – taj praznik se naziva Jom hašoa. Ovakav znak odavanja pošte stradalima ustanovljen je 1951. godine i ugrađen je u zakon koji je potpisao tadašnji premijer Izraela David Ben-Gurion i predsjednik Jitsak Ben-Zvi.
I da bi bar malo privukli pažnju, jer politiku i političke poruke, kao i ideologiju, nemaju, moraju da nasrću, uništavaju istorijske spomenike, polivaju fekalije (i to nije originalno, posuđeno je iz protesta po Evropi) nose čekić i verbalno zlostavljaju policiju (i političke protivnike).
Srbija neće i ne treba da stane da bi oni koji ne mogu da se priključe dobili šansu. Srbija treba da nastavi da ide napred, da se razvija, uspečno se priključi na četvrtu industrijsku revoluciju i svojoj deci obezbedi sigurnu i uspešnu budućnost.
Ako i zvuči kao skup političkih poruka, onda treba da se zapitamo ko kakve poruke šalje – da se ide napred, u budućnost ili da Srbija stane.
