Železnička stanica u Novom Sadu, mesto na kome su se odigravali najemotivniji sastanci i rastanci, više ne izgleda kao nekada.
Naime, ona je nedavno poprimila sasvim novo ruho, te oni koji nekoga dočekuju, ispraćaju, odlaze, ili se vraćaju kući, sada mogu da uživaju u svim novim pogodnostima koje im stanica nudi.
Međutim, mi smo, zapravo, došli da iskoristimo ono malo slobodnog vremena koje smo imali, te da vidimo hoćemo li za neko kratko vreme uspeti da se promuvamo po Beogradu i jučerašnji dan, tek tako, učinimo za nijansu interesantnijim nego ostale.
Kada smo krenuli na voz, odlučili smo da se na sprat na kome se nalaze peroni uputimo modernim liftom.
Znate onaj, kao iz filmova, sa jedne strane uđeš, a sa druge izađeš?
Kada smo stigli na peron voz je već bio tu, iako se na vreme polaska moralo čekati petnaestak minuta. Kroz glavu mi je odmah prošla mamina rečenica: ”Bolje da ti njega čekaš, jer on tebe sigurno neće!”
Nije bilo teško prepoznati gde treba da se ukrcamo. Soko, najbrža ptica među svim pticama, najbrži voz među srpskim vozovima, već je bio u niskom startu na svom peronu.
Da živimo u vremenu kada smo sve navikli da dobijamo ”na jedan klik” pokazuje i činjenica da u Sokola upravo tako i ulazite – ”na klik”.
Dobro. Kliknuli smo, vrata su se otvorila i nakon što smo pronašli naša numerisana mesta, seli smo na sedišta koja su nam predviđena.
Ono što je iznenađujuće jeste brzina posluge koja se vrlo brzo pobrinula za to da probamo koliko je fina kafa koju prave, ali i da nas obaveste da će uskoro uvesti sveže obroke.
Putuje se toliko brzo, da kafa ne stigne da ti se ohladi kako treba, ali dobro, to je budućnost!
Kada smo, nakon malo jače od pola sata stigli u Prokop, oduševilo nas je koliko ta stanica podseća na one američke podzemne železnice od kojih smo ranije bili udaljeni nekoliko decenija, ili smo bar tako mislili.
Iako je velika, prostrana i prošarana raznim stepeništima i prolazima, ukoliko pratite natpise, nećete imati problema da se snađete.
Velika pogodnost je ta što Prokop nije u žiži beogradske gužve, te kada od Novog Sada do Beograda stignete za pola sata, nećete morati da gubite nepotrebno vreme u saobraćaju kroz ”najzgužvaniji” deo centra prestonice.
Obilaznicama i okolnim putevima, pronaći ćete najbrži način da stignete do željenog odredišta, bilo uz pomoć druželjubivih taksista, ili ljubaznih konduktera autobuskih linija koje prolaze tuda.
Autobuske linije koje saobraćaju ovim putanjama su: 17, 34, 36, 38L i trolejbus broj 41. Ukoliko se osvrnete na oglasnu tablu na stanici videćete jasno nacrtane putanje koje informišu građane kojim putem koja linija ide.
Mi smo se odlučili za taksi i, iako su beogradski taksisti na prilično lošem glasu, taksi od Prokopa do Beograda na vodi, gde smo se uputili da ručamo, nas je koštao svega pet stotina dinara.
U putu nije bilo gužve i za nekoliko minuta smo već bili u prilici da uživamo u sunčanom danu i šarenolikoj ponudi restorana načičkanih na šetalištu.
Kada nam je sat javio da je vreme za polazak nazad, nerado smo stavili tačku na naše uživanje i ponovo krenuli ka stanici.
Karte smo kupili preko automata. Pored toga što je veoma jednostavno, predstavlja i ogromnu uštedu vremena jer se sve rešava u nekoliko klikova.
Voz, koji smo uhvatili u povratku, bio je onaj koji putuje srednjim intenzitetom i možemo vam reći da je i u njemu veoma udobno putovati, samo jedino… nema kafe, a mi se taman navikli.
Uživali smo u prelepim pogledima na ravnicu koja se proteže od prestonice do našeg grada, a kada smo ugledali Sremske Karlovce znali smo da smo za nekoliko minuta kod kuće.
I, dok još nismo popakovali sve od stvari koje smo imali sa sobom, na razglasu se začuo ženski glas koji nas je obavestio: ”Poslednje odredište – Železnička stanica Novi Sad”.
Za nekoliko trenutaka gurali smo se stepenicama do hola u Železničkoj stanici.
Asocijacija na taj veliki hol uvek su mi bili moji prijatelji iz Kovilja, Kaća i okolnih mesta, koji su posle naših izlazaka morali da dočekaju prvi jutarnji autobus kako bi krenuli kući, pošto se na platou ispred Železničke nalazi autobuska stanica za prigradska naselja.
Bilo je tu veoma oštrih zima, ali se znalo, makar imaš gde da uđeš da se ugreješ dok čekaš da prođu dva preostala sata i autobus za tvoje malo mesto krene.
Ove mlađe generacije imaju slične muke, ali je ovoga puta hol Železničke stanice besprekorno opremljen i udoban.
Dvosedi i trosedi koje su postavili bukvalno su toliko udobni da sada nastaje nova opasnost, ako se preudobno ušuškaš možeš zaspati i prespavati dugo očekivani autobus.
Nakon evociranja uspomena, ali i svežih utisaka, bilo je vreme da se uputimo kući. Kako nismo izgubili mnogo vremena, pred nama je bio veći deo dana koji smo mogli da iskoristimo na hiljadu korisnih načina.
Koliko smo dalje bili produktivni, neću da vam otkrivam, ali vas pozivam da pogledate naš interesantan video i zajedno sa nama budete radosni jer je: ‘‘Otputovao sam u Beograd, javiću se kada doputujem nazad!”, konačno postalo: ”Skoknuo sam do Beograda samo da završim nešto, javiću za nekih pola sata, čim stignem nazad!”
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
