Smrt dečaka Slobodana Stojanovića (11 godina) u Srebrenici pokazala je koliko se mrzelo sve srpsko.
U zbeg. U beg pred smrću. Slobodan i njegova porodica zoru nisu smeli da dočekaju u svojoj kući, u svom selu Donja Kamenica, u bratunačko-zvorničkom kraju.
Razuzdano i krvoločno zlo se spremalo da u to svoje uobičajeno “radno vreme” dođe po njih. Kao što je prethodnih zora dolazilo po druge seljane srpske vere i nacije.
Uhvaćen je i mučen kada se vratio u selo da uzme svog psa kojeg je zaboravio kad su bežali od koljača Nasera Orića.
On je pronađen sa šest izbijenih zuba gornje vilice i sa razrezanim trbuhom u obliku krsta, a ruke su mu do lakata bile odsečene.
Dečak, ni kriv ni dužan, postao je žrtva nemilosrdnih.
Njegova ljubav i odanost psu miljeniku, bila je jača od straha za vlastiti život. Jednako, kao i njegova griža savesti što je u brizi za vlastiti život, i svojoj i roditeljskoj, zaboravio vernu kucu.
Zverski je mučen i ubijen samo zato što je bio “škija”. A za komšije muslimane – “vlašče”.
Njegovo ime je Slobodan Stojanović.
Ime za ono najbolje u ljudskoj duši i srcu.
Pročitajte još:
