Jedna od veština koja se ne uči u školskim klupama, a od koje mnogo toga zavisi je roditeljstvo. Ono jeste biološki uslovljeno, ali je zapravo stečen način ponašanja. Simbioza ljubavi, obaveza, straha postaje stvarnost i za mamu i za tatu onog trenutka kada mali smotuljak ugleda svetlost dana. Prvo se zadovolje sve fiziološke potebe, ali kako dete raste – sve se usložnjavaju i zahtevi, pa nije daleko od istine čuveno „Malo dete, mala briga, a veliko dete velika briga”.
U kombinaciji zadatih očekivanja, prethodnh iskustava, alii načina na koji su i sami roditelji rasli nastaju i različiti modeli kako vaspitavamo decu- nekima je sve dozvoljeno, neki rastu pod staklenim zvonom.
„Najbolji stil vaspitanja je brižan i istovremeno zahtevan stil vaspitanja. Ovaj stil podrazumeva balans u nežnosti, popuštanju, uopšte podršci detetu i zahtevima i pravilima koji se postavljaju pred dete. Takođe, ovaj stil podrazumeva poštovanje dečjih potreba, ali i zabrane koje su objsšnjene. I popustljiv i autoritaran stil vaspitanja su podjednako štetni. Roditelji često misle da neće pogrešiti ukoliko su popustljivi, nesvesni da je ovaj način vaspitanja možda i gori od strogog. Dok s druge strane, autoritarni stil podrazumeva dresuru, a ne vaspitanje. Ovi stilovi predstavljaju krajnosti, a krajnost u vaspitanju dece može biti izuzetno opasna. Najgori stil vaspitanja je zasnovan na fizičkom kažnjavanju dece koji, na žalost, ni danas nije prevaziđen”, objašnjava u razgovoru za Magazin pedagog i geštalt psihoterapeut Dragana Glišić.
Koje osobine ima dobar roditelj
Da bi roditelj bio dobar roditelj svom detetu prvenstveno treba da razvija i vaspitava sebe, jer deca u najvećoj meri uče putem imitacije i identifikacije sa svojim roditeljima. Roditelj treba da se ponaša na način na koji to očekuje od svog deteta, a ne da jedno govori i traži, a drugo radi. Povremeno preispitivanje i provera svojih stavova i ponašanja je važna, a sa druge strane sposobnost da bude stabilna figura svom detetu: da bude dosledan, da ume da se izvini ukoliko pogreši, da bude nežan, brižan i podržavajući roditelj, da bude zahtevan i jasan u svojim zahtevima.
„Roditelj treba da bude autoritet sa uporištem u znanju, realnim zahtevima i kriterijumima, autoritet koji podrazumeva razgovor, pojašnjenja zahteva i pravila. Najbolje vaspitanje je vaspitanje zasnovano na balansu između podrške detetu i zahteva koji se postavljaju pred njega”, objašnjava naša sagovornica navodeći da je ključan momenat kada roditelji treba da se menjaju i prilagođavaju ukoliko primete da se dete povlači ili ispoljava problematično ponašanje.
Tada je najbolje da se posavetuje sa stručnjakom, a uvek je dobro preventivno se informisati, pre nego se problem pojavi.
„Ponašanje deteta u vršnjačkoj grupi i odnos prema obavezama govori da li je roditelj uspešan ili ne u svom poslu. Nema savršenog roditelja, a i roditelji nisu roboti. Imaju svoje potrebe, obaveze, osećanja i nisu uvek „na visini zadatka“ što je u redu. Ni deci ne treba davati sliku o svom savršenstvu, jer onda isto tražimo i od njih. Roditelj je čovek i ima pravo i da pogreši. Roditelj koji voli svoje dete je roditelj koji poznaje svoje dete, aktivno sluša, nudi pomoć, postavlja strukturu i od njega zahteva da ostvari svoje potencijale”, navodi Glišić koja ima dugogodišnje iskustvo rada sa decom i kroz institucije, ali i praksu koja je pokazala da stručnjaci znaju kako, ali deca nisu njihova. Oni ih ni ne mogu vaspitavati, jer je vreme koje provode sa njima ograničeno.
Zašto su važne granice
Prema njenim rečima, u prošlosti, dok još uvek nauka nije bila razvijena, ljudi su rađali i vaspitavali decu. Neki od njih su imali jasne i stabilne granice, neki ih nisu imali uopšte, kod nekih drugih su granice bile čvrste i rigidne.
„Svedoci smo koliko kultura i razvoj nauke utiču na načine na koji ćemo vaspitavati decu. Psihologija i pedagogija su ostvarile značajan napredak poslednjih sto godina. Sproveden je veliki broj istraživanja, danas se mnogo o roditeljstvu može i treba naučiti. Pojedinac je član šire zajednice i sa ostalim pojedincima čini tu zajednicu. Što je vaspitanje bolje i društvo nam je stabilnije i srećnije”.
Saveti roditeljima
- Razmislite koji je vaš stil vaspitanja
- Osvestite kako se najčešće ponašate sa svojom decom
- Razmislite da li u ponašanju deteta postoje neke osobine koje vam se ne dopadaju
- Konsultujte se sa stručnjakom koje osobine možete kod sebe da promenite, kako bi ste na drugačiji način uticali na dete
- Usmerite se na pozitivne osobine svog deteta
- Aktivno slušajte dete
- Prepoznajte emocije kod deteta
- Pomozite detetu da prevaziđe problem
- Zahtevajte određena ponašanja
- Postavite prioritete i budite jasni u realnim zahtevima
- Držite balans između podrške i očekivanja
Stilovi roditeljstva
Popustljivo vaspitanje
Roditelji veruju da je deci potrebna sloboda, a ne kontrola. Često su uplašeni da će pogrešiti u vaspitanju i stoje u međuprostoru, ne čineći ništa ili sa grižom savesti ukoliko iole pokušaju da disciplinuju dete. Čini mi se da je danas ovih roditelja puno. Ovi roditelji su brižni i nežni, ali ne postavljaju deci zdrave granice. Ova deca mogu biti manje uspešna, ne znaju da se sami organizuju i upravljaju obavezama, mogu postati neodgovorni. U školi mogu ispoljavati loše ponašanje, a imaju veće samopoštovanje koje nije utemeljeno u realnim osobinama.
Postoje i roditelji sa popustljivim stilom vaspitanja koji nedostatak brige i nežnosti zamenjuju materijalnim stvarima. Ova deca razvijaju nisko samopoštovanje, mogu imati problematična ponašanja.
Autoritarni roditelji
Mnogo očekuju i koriste nagrade i kazne. Komunikaciju sa detetom boji naređivanje i ne trude se da objasne detetu zašto su nešto tražili. Znaju da budu strogi u kažnjavanju dečjih grešaka. Često su bez topline i nežnosti, ne dozvoljavaju deci da sama odluče šta će i kako raditi. Iza ovakvog ponašanja često stoji strah da će raspustiti decu. Deca ovih roditelja nemaju samopouzdanja, ne oslanjaju se na sebe, često su povodljiva i ne umeju da prave izbore. Teško preuzimaju odgovornost, kriju greške.
Brižni i zahtevni stil
Roditelji podržavaju dete, ali i jasno stavljaju do znanja šta od njega očekuju. Postavljaju pravila i objašnjavaju ih. Smatraju da roditelj ima ključnu ulogu u donošenju važnih odluka, saosećajni su, brižni, ali i traže od deteta da ostvari potencijale. Deca ovakvih roditelja odrastaju u zrele osobe. Briga i interesovanje koju roditelji pokazuju, govori detetu da je ono njima važno. Time se utiče na razvoj pozitivne slike deteta o sebi, samopoštovanja i samopouzdanja. S druge strane zahtevi koje postavljaju pred njega, obezbeđuju detetu da razvije samokontrolu.
