Prizor male bebe ili životinjice može da nas „rastopi“ – želimo da ih zaštitimo, dotaknemo ili samo da posmatramo njihovu „slatkoću“. Odjednom, stežemo vilicu ili pesnice (ponekada čak i nesvesno) i osećamo veliki nagon da „gnjavimo“ slatko biće ispred nas. Kada dođe do toga, mnogi se povremeno zapitaju da li su takve misli „ispravne“ i da li postoji razlog za brigu.
Postoje brojne studije koje su dokazale da je „slatka agresija“ veoma česta pojava. Jedno od najranijih objašnjenja dolazi iz četrdesetih godina, kada je nemački psiholog Konrad Lorenc analizirao reakcije čoveka na bebe, mačiće, kučiće i druge male životinje. Zaključio je da fizički atributi beba (velike oči i obrazi, mala usta) izazivaju potrebu za zaštitom i negovanjem. Fenomen je nazvao Kindchenschema, to jest „bebeća šema“.
Potreba za negovanjem majmanjih bića je sasvim normalna pojava u evoluciji, koja danas može objasniti „slatku agresiju“.
Neki od primera su:
Potreba za dodirivanjem i stiskanjem obraza male bebe
Čvrsto grljenje male životinje, čak i kada pokušavaju da pobegnu
Povišen ton glasa kada ugledamo slatku stvar
Ponekada se zapitamo da li je nalet „slatke agresije“ znak da smo loša ili čak nasilna osoba. Međutim, stručnjaci smatraju da, dokle god zaista ne povređujemo druga živa bića zato što su nam slatka“, nije potrebno brinuti.
Jedno od najpoznatijih istraživanja na ovu temu je sprovedeno pre osam godina, na Jejl univerzitetu. Učesnici su odgovarali na postavljena pitanja o „slatkoj agresiji“ i njihovim emocijama. Zatim, istraživači su im pokazivali fotografije životinja i beba koje imaju naglašene „slatke“ karakteristike i doneli su nekoliko zaključaka:
Prvo, ustanovili su da su fotografije malih bića izazvale mnogo jače emocije, nego prikazi odraslih ljudi ili životinja. Oni koji su doživeli „slatku agresiju“ su imali veoma intenzivna osećanja, koja bi se veoma brzo menjala. Naučnici su utvrdili da se fenomen može objasniti kao dimorfna ekspresija emocija, do koje dolazi kada izražavamo neočekivanu kombinaciju dve sasvim suprotne emocije (kao što je plakanje od sreće ili smejanje kada osećamo tugu/bes).
Mnogi stručnjaci pretpostavljaju da do takvih reakcija dolazi kada smo preplavljeni određenim osećajem, koji ne možemo kontrolisati, pa se javlja specifičan proces emocionalne regulacije. Jednostavno rečeno, kada slatka stvar prouzrokuje isuviše intenzivne pozitivne emocije (ljubav, uzbuđenje), mozak pokušava da ih „izbalansira“ negativnim (agresija).
Ovakve ekspresije mogu da variraju i često zavise od ličnosti ili društvenih i kuluturoloških uticaja okoline u kojoj pojedinac odrasta. Iako može biti česta pojava, isuviše ekstremne promene raspoloženja i iskazivanje „suprotnih“ emocija može biti znak emocionalnog stresa, koji bi trebalo rešiti.
Na kraju, može se zaključiti da je „slatka agresija“ bezopasna pojava. Ako dođe do osećaja krivice jer „želimo da pojedemo mnogo slatku bebu“, dobro je podsetiti se da se takve misli javljaju iz potrebe za zaštitom, negovanjem i pružanjem ljubavi.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
