SRBIJA – „Kada bogati ratuju, siromašni ginu“, bila je rečenica kojom je Siniša Mihajlović započeo svoju konferenciju za novinare u Bolonji, prvu nakon ozvaničenja rata između Rusije i Ukrajine.
Citat koji nikada nije napustio Mihine misli i koji je odzvanjao kroz život obeležen fudbalom i ratom.
„Kada su moju zemlju bombardovale Ujedinjene nacije, ja sam osvajao Skudeto sa Laciom. U to vreme sam želeo da mi treninzi traju po 24 sata, da utakmice traju ceo dan, jer u tim momentima nisam mislio o ratu i bombardovanju i svemu što se dešavalo. Samo u tim trenucima bio sam srećan uprkos ratu. Kad su ti trenuci bili gotovi, sve je bio haos. Sećam se da nisam mogao da se čujem sa roditeljima dve nedelje i nisam znao da li su živi ili mrtvi“, govorio je Miha.
Upravo iz ovih rečenica, može se zaključiti kakav je Mihajlović bio borac, ali poput jednog adventiste umesto puške, svoj rat je vodio loptom i svoje borbe vojevao je hrabro i do kraja. Takva je upravo bila i ova poslednja, u čijem finišu je prosto ostao bez snage, ali na semaforu još uvek piše 2:1, a pored broja 11 su upisana dva pogotka, po svemu sudeći, oba iz slobodnjaka.
Dva puta je Siniša izlazio na kraj sa leukemijom u borbi koja je trajala gotovo 3 godine , međutim u petak su stigle vesti iz bolnice u Rima, da je legendarni srpski fudbaler preminuo u svojoj 53 godini. Nema sumnje da je njegova smrt došla prerano i da je pogodila čitav fudbalski, ali i onaj laički svet.
Tome u prilog ide situacija koja mi se dogodila nekoliko sati pre nego što sam se upustio u pisanje ovog teksta. Pri kupovini u zdravoj hrani, prodavačica (verovatno naslućivajući moju privrženost sportu, zbog sportske torbe na ramenu) prokomentarisala je tragičnu Mihajlovićevu smrt. Za trenutak sam ostao nem, ne znajući da li se od mene očekuje neki vid utehe ili odgovor na pitanje „kako je otišao tako mlad?“. Moj, glasan uzdah i sažaljiva gestikulacija nisu bili dovoljni za prodavačicu koja je nastavila: „Tolike pare i opet se nije mogao spasiti čovek, a zaista je bio legenda“, na ovo sam već morao dati odgovor, jer bi nastavak moje nedorečenosti mogao da se protumači kao vid animoziteta prema Mihajloviću, ne bih to nikada sebi dozvolio, pa makar ni u razgovoru sa prodavačicom iz zdrave hrane.
Potvrdio sam, ogromnost ove tragedije i nagovestio da zapravo večeras treba da napišem tekst u njegovu čast. Ove moje reči su je razvedrile i dali joj osećaj važnosti u tom momentu, na neki način je ona, kao i svi mi koji smo ovih dana nosili Mihu u mislima, učestvovala u njegovom ispraćaju, a nagoveštaj mog teksta, iako je samo jedan u moru sličnih iskucanih na ovu temu u ovih par dana, uverio ju je da je Siniša besmrtan, ukoliko to već svima nije bilo jasno.
Ali manimo se klišea, jer se Miha nikada nije krio iza istih, uvek je bio spreman da preuzme odgovornost. Mihajlovićeva snaga bila je specifična, jer njena čvrstina nije bila kovana po izboru, već iz nužnosti.
Sa velikom nepravdom suočio se na startu svoje fudbalske karijere, kada nije obukao dres Dinama iz Zagreba, zbog čega ga kasnije Mirko Jozić nije uvrstio u šampionsku generaciju, koja je u Čileu osvojila prvo mesto na Svetskom prvenstvu za igrače mlađe od 20 godina. Miha je te 1987. propustio da oko vrata stavi svoju prvu veliku medalju, međutim mnogo više je ispustio zagrebački Dinamo.
Mihajlović je kroz karijeru stvarao ljudkse veze, pre nego profesionalne. Jedno od prvih takvih prijateljstava bilo je sa Ljupkom Petrovićem, sa kojim je prvo ispisao stranice novosadske pa zatim i svetske fudbalske istorije.
Dolaskom u Vojvodinu 1988. godine Siniša je pronašao mir i u fudbalu i u životu. Međutim Vojvodina sa Mihajlovićem, Jokanovićem, Budimirom Vujačićem i Milošem Šestićem je na terenu bila daleko od prijateljski nastrojene ekipe.
Ni tadašnji predsednik „stare dame“ Jovan Smederevac nije verovao u titulu te 1989. Godine, kada je Vojvodina po drugi put u svojoj istoriji postala prvak drđave. Sudbina je htela da Mihajlović oseti ukus pobede sa tek navršenih 20 godina, ne bi li ga iskušala da potone u slavi.
Ipak takvih iskušenja među „lalama“ nije bilo. Miha je u Novom Sadu posmatran kao lokalac, da li je driblao u dresu Vojvodine ili je sedeo u nekom od kafića u okolini stadiona, nije bilo bitno. Svi su ga znali i poštovali, ali ga nisu vazdizali u nebesa. Savsim je bilo normalno da sretnete Sinišu Mihajlovića u večernjem izlasku u grad.
Međutim jedino što je moglo tada Sinišu da odvoji od Novog Sada i Vojvodine je huk Marakane, a jedini čovek koji je to mogao je Ljupko Petrović.
“Kada je trebalo da debitujem za Zvezdu u velikoj utakmici nisam se dobro osećao… Blago rečeno – uplašio sam se. Sećam se svih tih priča o milion maraka, meni kao velikoj zvezdi… Došao je dan utakmice sa Dinamom iz Drezdena. Kada smo ušli u onaj tunel naslonio sam ruku na njega. Sve je vibriralo od buke. Sećam se da mi je Robert Prosinečki, udaljen pola metara od mene, nešto pričao. Ništa ga nisam čuo. Čitao sam mu samo sa usana. Kuvalo mi je u stomaku. Pomislio sam da mi ovo uopšte nije trebalo. Imao sam u Vojvodini sve. Novac, status, mir… A sad moram da igram u ovom paklu. Bio sam najgori prvih pola sata meča. Kasnije je sve došlo na svoje”.
Znali su tadašnji čelnici Zvezde da imaju paklen tim, ali nedostajala mu je jedna levica, koja bi napravila iskorak kada sve desne zakažu, nedostajao im je tršavi dečak iz Borova, kako bi čitav Bajernov tim završio na travi.
Bio je Siniša jedan od najvoljenijih Zvezdinih „vanzemaljaca“, Pol Mekartni Beograda, harizmom je očaravao navijače, dame i decu. Upravo zbog takve ličnosti se pamti svaki od njegovih 18 golova u crveno-belom dresu pamti. Kao i kompletan utisak.
Ako ga je Vojvodina postavila, Zvezda proslavila, italijanski Kalčo ga je zacementirao među legende fudbalske igre. Koračajući putem svog mentora Vujadina Boškova, Mihajlović je svojom iskrenošću i svojim temperamentom „osvojio“ Italijane.
Gde god da je igrao bio je prepoznat kao vođa, jedinstven po svojoj harizmi i svojoj fudbalskoj tehnici.
Sa talentom u nogama i blistavim umom, slobodnjaci su bili njegov zaštitni znak, konstantna mora za protivničke odbrane koja bi izlazila na javu, nakon zvižduka pištaljke. Strepnja oca Bogdana i majke Viktorije za funkcionalnost njihove kapije u borovu na kojoj je Miha vežbao slobodnjake, prešla je u strah najvećih svetskih golmana, kada bi nervozno urlali na svoj živi zid, dok bi Mihajlović nameštao loptu za slobodni udarac.
Za Sinišu slobodni udarac bio je predstava moći i preciznosti, solistički momenat u timskoj igri, koji je zahtevao ljudski koliko i fudbalski kvalitet. Sam protiv svih, živog zida i golmana, koji su svojim pogledima konstantno izazivali „božiju levicu“.
Neverovatno dostignuće je biti rekorder u golovima iz slobodnih udaraca u Seriji A, još impresivnije je postići het-trik iz istih, međutim ti momenti su reprezenti konačnog cilja, ali ne i razlog zbog kojih je Miha voleo slobodnjake. Sam je jednom istakao da uživa u momentima pripreme, vežbe, savršene egzekucije… detalji na koje on obraća pažnju pri udarcu, a ostali tek kada je lopta u mreži. U njima je nalazio smisao, a motiv kroz konstantnu borbu.
Jer borac je osoba koja pronađe neprijatelja pa ga zatim pobedi. Dvoboj oči u oči koji bi podstakao neku unutrašnju emociju, koja je predstavljala mnogo više od postizanja gola.
Mihajlović se nije ustručavao ni da „upliva“ u trenerske vode, gde je sa sobom poneo uspehe i prijateljstva iz igračkih dana. Nije pretenciozno reći da je kao trener možda i najuspešniji u svojoj generaciji. Bio je selektor Srbije, ali je najveći trag ostavio na „čizmi“, gde je trenirao „pola“ Serije A.
Imao je hrabrosti da pogleda sve i svakog direktno u oči, svoje saigrače, svoje rivale kao i opaku bolest, sa kojom se borio hrabro, „prsa u prsa“ do samog kraja.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
