Osim badnjaka, neizostavnog simbola proslave najradosnijeg hrišćanskog praznika, stari srpski običaj je da se pred Božić u dom unese i slama. Ova tradicija simbolizuje rođenje božijeg sina u vitlejemskoj pećini, gde je baš slama prekrivala pod i na koju je po rođenju položen Hrist.
Slama se u kuću unosi na Badnji dan, odmah iza badnjaka. Domaćin ili drugi muškarac iz kuće unosi veliki naramak slame koji je tog jutra načupan iz stoga, zavezan užetom i odložen u nekom delu dvorišta da sačeka veče. U nekim krajevima je običaj i da se slama unese vezana u čistom džaku (baš za tu svrhu namenjenom), a po prosipanju slame, badnjačka večera bi se poslužila na tom džaku.
Po slami se prosipaju žito, orasi, parice i sitni darovi za decu. Smatra se da je žito prosipano po slami, kako bi stoka u vitlejemskoj pećini grickala zrna žita, a ne slamu na kojoj je Hrist ležao. Orasi se postavljaju po uglovima kuće i simbolišu božiju vlast na sve četiri strane sveta. Parice su namenjene deci, da se raduju i simbolizuju napredak i blagostanje.
Domaćin koji unosi slamu pozdravlja ukućane sa: „Srećno vam Badnje veče!“, ukućani otpozdravljaju čestitke, a domaćica ga zasipa žitom. Običaj koji vuče korene iz vere starih Slovena, pre prihvatanja hrišćanstva je da domaćica, ili starija osoba iz kuće šeta u krug oko slame, kokodače i imitira kokošku, dok je deca prate i pijuču poput pilića. Najmlađi potom „kljucaju“ po slami, i traže darove.
U nekim starijim vremenima, običaj je bio da se tu noć na slami i prespava, ali danas to retko ko praktikuje.
Još jedna tradicija vuče običaje iz vere starih Slovena, a vezana je za kult mrtvih. Badnja večera je u stvari gozba umrlim precima to jest prinošenje sakramentalne žrtve. Pokojni preci se na taj način pozivaju u kuću, u očekivanju da će pomoći. Večera je tiha, kako se oni ne bi uplašili i oterali, a trpeza se ne sklanja ni nakon večere, kako bi se oni mogli nesmetano poslužiti.
