U svetu u kojem stalno negde žurimo, ideja da izađeš napolje bez mape, cilja i sata na ruci – deluje gotovo buntovno. Ipak, upravo takva šetnja, ona bez unapred zacrtane tačke B, može postati jedan od najlekovitijih rituala koje sebi možeš pokloniti.
Zovu je i psihogeografsko lutanje, hodanje bez svrhe, u kojem um polako stišava šum svakodnevice, a telo se kreće vođeno znatiželjom. I najobičnija ulica, ako je gledaš pažljivo, može postati pejzaž koji leči.
Šta se dešava kada šetaš bez cilja?
-
Um se odmara. Bez zadataka i ciljeva, mozak ulazi u stanje „lutajuće pažnje“, koje je povezano sa kreativnošću i smanjenjem stresa.
-
Oslobađaš se pritiska. Nemaš obavezu da stigneš bilo gde – možeš da staneš, vratiš se, promeniš pravac. Sloboda, u najjednostavnijem obliku.
-
Povezuješ se sa sobom. Hodanje bez cilja postaje forma meditacije u pokretu. Misli se raščišćavaju, osećaji pronalaze prostor.
-
Vidiš ono što inače propuštaš. Miris drveta, osmeh prolaznika, senka oblaka – svet postaje bogatiji kad usporiš.
Kako praktikovati besciljnu šetnju?
-
Ostavite telefon kod kuće (ili na “ne uznemiravaj”).
-
Nemoj planirati rutu – neka te ulica sama odvede.
-
Posmatraj svet oko sebe bez žurbe.
-
Ako ti se sedi – sedi. Ako ti se skrene – skreni.
-
Dozvoli sebi da ne “uradiš” ništa korisno.
Lutanje kao unutrašnji reset
Možda ti se neće rešiti svi problemi posle jedne šetnje, ali ćeš se sigurno vratiti lakša. Sa jasnijim mislima. Sa osećajem da si se na kratko vratila u svoj ritam – onaj prirodni, tihi, zaboravljeni.
Jer ponekad je najvažnije što možeš da uradiš – da kreneš, a da ne znaš kuda.
