SENTA – Tek po odlasku u penziju Senćanin Ištvan Molnar (70) otkrio je ljubav prema frulama, a slobodno vreme koristi i da ih sam pravi.
U Kulturno-umentičkom društvu „Delibab“ desetak godina pevao je u horu, ali odustao je kad je kičma počela da ga izdaje i bilo mu je teško da putuje na nastupe.
– Da ipak ostanem blizu muzike, žena mi je za 65. rođendan kupila jednu frulu. Naučio sam koliko-toliko da sviram, sam bez ičije pomoći i poznavanja nota. Ali kad sam malo detaljnije zagledao frulu, razmišljao sam da su ih čobani davno sami, uz čuvanje stada, pravili, a nisu bili za to učeni, odvažio sam da se i ja oprobam – otkriva Molnar, kome je uz pecanje na Tisi, stekao novi hobi.
Objašnjava da ih pravi od zove, graba, jasena, trešnje, ali malo teže može i od – ruže. Napominje da nije lako i jednostavno, jer je svaka unikatni rad u obradi drveta, a i metalne završetke sam pravi, jer je mašinski tehničar po struci. Da se dođe do finalnog proizvoda na kome se lepo zasvira, potrebno su vešte ruke i strpljenja, a Molnar veli da u penziji ima na raspolaganju sve vreme ovog sveta, naročito u hladnijim danima, dok leti više zabacuje udicu.
– Najlakše je frule praviti od zove, jer to drvo ima meko srce u sredini i lakše se buši. Nije svejedno ni od koje vrste zove se pravi instrument, da li od samoniklih šumskih ili sortnih koje se sad uzgajaju na plantažama. Jednostavno, nije ista tvrdoća drveta. A uverio sam se da je ono vrlo čudno. Obradim ga, uradim sve isto, ali neki primerci jednostavno ne mogu postati valjan instrument, jer ne daju odgovarajuće tonove. Čak sam primetio da od iste grane ne budu frule istog kvaliteta, imaju drugačiju rezonancu – priča Molnar.
Svakodnevno Ištvan i svira, većinom mađarski narodni melos, onako za svoju dušu i članove porodice, ali zna i užičko kolo i nekoliko srpskih pesama.
– Znam dosta mađarskih narodnih, a volim da zasviram i čardaš, to mi je pri srcu i navikao sam u društvu „Delibab“. Posebno je veliko zadovoljstvo sve to izvesti na frulama koje sam napravim – naglašava on.
Sem njega, u Senti niko više ne izrađuje frule, a u okolini zna da Bela Mičkih iz Bečeja pravi i citre. (Frula dobijena od supruge stigla je iz Kikinde.) Potseća da je kao graditelj narodnih instrumenata najčuveniji bio pokojni Janoš Vrabel iz Čoke, iz čije radionice su gajde, citre i drugi instrumenti stigli na sve strane sveta.
Ištvan svoje frule prikazuje na raznim feštama u Senti i okolini, a nedavno i tokom tradicionalnom festivala ovčarstva na senćanskom vašarištu.
– Ljudi su zainteresovani da pogledaju, saznaju nešto više o ovoj drevnoj svirali, a vole i da zasviraju. Najznatiželjnija su deca, ali uz njih i roditelji, bake i deke. Mališani bez ustezanja se oprobaju, dok se odrasli malo ustežu. Mada, svakoga ubeđujem da bez obzira na godine može početi da svira, kao što sam i ja. Nikad nije kasno. Može se i bez muzičke škole, potrebno je imati malo sluha i uložiti malo truda – uverava Ištvan.
Majstor napominje da do sad nijednu nije prodao, već ih poklanja. Frula kao narodni instrument i nije odviše popularna u Senti i ataru, ali ipak nađu se zaljubljenici. Molnar ukazuje da je frula solistički instrument, pogotovo jer je vrlo teško napraviti dve koje isto zvuče, za razliku od instrumenata drugih fela koji se mogu i štimovati.
– Frula ima raznih, kod nas su sa šest rupica, makedonska ih ima više, Mađari u Moldaviji sviraju na onima sa pet, pa to malo drugačije zvuči. Ima i različitih stilova, pa Mađari u Rumuniji sasvim drugačije sviraju nego mi u Vojvodini, drugačije i od ukrajinskih Mađara. Inače, duga je muzička tradicija moje porodici, deda, ujaci, stričevi i drugi rođaci su bili profesionalni muzičari, ali izradom instrumenata niko se nije bavio, pa je, eto, to meni dopalo – s smeškom će maestro Molnar.
Foto: Dnevnik/M. Mitrović
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
