Jedan od najviše upotrebljavanih dekorativnih žbunova, većinom trnovitih, višegodišnjih, uglavnom autohtonih, na severnoj hemisferi je ružin žbun. Po svom obliku i uzrastu može da bude veoma raznolik: od niskih žbunića visine oko 30 centimetara, pa do snažnih, gustih bokora u vidu puzavica visokih i do šest metara.
Rasprostranjen je zahvaljujući svojim izuzetno dekorativnim svojstvima. Teško da se neka druga ukrasna vrsta može upoređivati s ružom.
Pre svega, ruža ima naročito lepe cvetove, obojene svim bojama. Čak ne izostaje ni plava, kao ni različite kombinacije dve i više boja u jednom cvetu. Cvetovi su dvopolni i sadrže ujedno muške i ženske reproduktivne organe. Po veličini su najrazličitiji – od sitnih, minijaturnih pa do krupnih, koji dostižu veličinu cveta georgine. Velike su razlike i u obliku pupoljaka, a i otvorenih cvetova. Cvetovi se jako razlikuju po broju latica, koje variraju u najširim granicama od pet do 100, pa i više u jednom cvetu.
Zavisno od sorte, ruže cvetaju skoro tokom celog vegetacionog perioda – od maja do početka mrazeva. Obilnost cvetanja i raznovrsnost toplih boja kod vrsta koje jedanput cvetaju udruženi su sa dugim trajanjem perioda cvetanja. Kod vrsta koje cvetaju tokom celog vegetacionog perioda, boja, raznolikost formi i obilje cvetova su glavni i odlučujući elementi pri njenoj primeni. Mnoge ruže se odlikuju jakim i nežnim mirisom cveta.
Zbog svoje dekorativne lisne mase, služe i kao ukras. Listovi su naizmenični, složeni. Vrlo dekorativni mogu da budu i plodovi kod niza vrsta, koji se dugo zadržavaju na biljci. Plod je “šipak” i odlikuje se različitim oblikom, veličinom i bojom.
Širok spektar oblika samog žbuna, kao i njegovih sastavnih delova, omogućava njegovu mnogostranu primenu u kompoziciji skoro svih kategorija zelenih površina, kako od najmanjih vrtova za individualno korišćenje, tako i na većim zelenim površinama (parkovi, skverovi, površine specijalne namene), sve do park-šuma i duž saobraćajnica i van naselja. U zavisnosti od kategorije zelene površine, koriste se i razni oblici grupa ruža.
Divlje i gajene ruže
Postoje praktično dve grupe ruža: mnogobrojne divlje ruže sa livada, iz šuma, planina i ravnica, koje uglavnom interesuju samo botaničare i kolekcionare, i gajene ruže, koje su od velikog interesa, kako za hortikulturu tako i za pejzažnu arhitekturu.
Divlje ruže se nalaze samo na severnoj hemisferi, ali ima ih i u Argentini, Australiji, odnosno ispod Ekvatora. Te vrste su supspontane, što znači da su ih u ove oblasti doneli kolonisti ili putnici. Čak i u praistorijsko doba divlje ruže su pripadale flori severne polulopte. Tako su nađeni okamenjeni ostaci iz oligocena u Bonu, iz miocena na Baltiku, u Hrvatskoj, u Aldehu (Francuska) i u Koloradu. Paleontolozi su pronašli fosile koji datiraju od pre dvadeset pet miliona godina.
Evropa je bogata ružama. Čitav alpski lanac je njima naseljen. I američka flora obiluje njom. Ruže se susreću od Ekvatora do Grenlanda. Azija poseduje toliko vrsta ruža kao sve druge zemlje na svetu sjedinjene zajedno. Afrika, međutim, ima svega pet do šest vrsta.
Danas postoji više od 30.000 varijeteta ruža, a svake godine lista se povećava za oko 200 novih sorti, ali gajeni varijeteti ne prelaze hiljadu. Ova obilnost, dug specifičnoj i vrlo različitoj hibridizaciji, relativno je skorašnjeg datuma. Tokom vekova poznavane su samo tri vrste ruža: Rosa centifolia, Rosa gallica L. i Rosa Damascena. Prema Lineu, 1760, bilo je popisano samo dvadesetak sorti ruža. Godine 1800. ih je bilo već stotinu. Njen primat se javio onog dana kad je carica Žozefina odlučila da stvori u svom dvorcu u Malmezonu ružičnjak, gde je sakupila do tada sve poznate sorte ruža. Tako je 1810. u njemu bilo 110 sakupljenih vrsta. Vibert, slavno ime u istoriji modernih ruža, 1815, poseduje kolekciju od 300 vrsta i varijeteta. Kada su iz Kine bile introdukovane u Englesku i Francusku čajne ruže, broj sorti se jako povećao. Nastale su nove grupe, od kojih su neke i danas veoma značajne za gajenje i kao jedan od dragocenih cvetnih elemenata na skoro svim kategorijama zelenih površina.
Ruže koje se sreću u prirodi su vrlo otporne, sa malim zahtevima u odnosu na uslove sredine. Susreću se kako na suvim i siromašnim, tako i na vlažnim zemljištima. Pokazuju vrlo visok stepen prilagodljivosti različitim stanišnim uslovima. Slobodno se može konstatovati da svako osunčano i dobro aerirano mesto, bez obzira na tip i vrstu zemljišta, može biti dobro stanište za naše autohtone i neke introdukovane vrste ruža. Baš zahvaljujući toj opštoj osobini ruže da je plastična, vrlo varijabilna i prilagodljiva, kao uostalom i cela familija Rosaceae, postala je jedna od najkultiviranijih biljaka, bez obzira na to u kom je pravcu tokom hiljada godina vođen njen usmeren razvoj.
Gajene ruže danas se pojavljuju kao visokospecijalizovane biljke sa vrlo razvijenim specifičnim osobinama, već prema ulozi koja im je tokom selekcije i hibridizacije namenjena. Njihova sposobnost brzog rasta, često i obilno cvetanje, razvijanje velike lisne površine i izbojačke mase, paralelno sa njihovim razvojem, podrazumevali su i određenu povećanu negu i intervenciju uzgajivača.
Traže negu
Zato je ruža vekovima gajena u vrtovima, gde je imala intenzivnu negu (okopavanje, orezivanje, zaštitu), pa se tu i do danas najviše održala. Međutim, u savremenom pejzažnom uređenju počelo se sa njenom introdukcijom u parkove i druge kategorije zelenih površina. Tu se njena primena dosta teško probija, ali danas je u parkovima ima mnogo više, i to su primenjene različite grupe ruža i u različitim oblicima. Njena upotreba na ovim zelenim površinama je isključena ukoliko se izuzetno ne neguju, jer to je osnovni preduslov za sve gajene ruže. Bez nege ruža nije ukras, već nasuprot, postaju ruglo ako se prerano sasuši ili odbaci list, ili zaraste u korov, ukoliko se precvetali cvetovi ne odstranjuju sa nekih sorti i ako se ne spira prašina sa listova dovoljno često (orošavanjem) i drugo.
Ruže se sade kao žbun ili pojedinačno. U formi žbuna pojavljuje se kao: soliter na travnjaku, u vidu grupe, masiva, u obliku živice, uz pergolu, vratnice, ogradu, kao i u sklopu drugog ukrasnog drveća i žbunja. U formi cvetnih biljaka sreću se u vidu: leja – rabatni, rondela; cvetnih partera – površina raznog oblika najčešće na travnom fonu, ali i uz puteve, staze, u žardinjerama, alpinumima, oko spomenika, kao i u kompoziciji sa drugim cvetnim elementima.
Prof. dr Ljiljana Vujković, Beograd
Ukoliko volite i želite još da čitate, knjigu “Poljoprivrednikov poljoprivredni kalendar 2024” možete poručiti preko sajta www.poljoprivrednik.net.