Ruža, nezaobilazan element u kompoziciji projektovanja prostora

Jedan od najviše upotrebljavanih dekorativnih žbunova, većinom trno­vitih, višegodišnjih, uglavnom autohtonih, na severnoj hemisferi je ružin žbun. Po svom obliku i uzrastu može da bude veoma raznolik: od niskih žbunića visine oko 30 centimetara, pa do snažnih, gustih bokora u vidu puzavica visokih i do šest metara.

Raspro­stra­njen je zahvaljujući svojim izuzetno dekorativnim svojstvima. Teško da se neka druga ukrasna vrsta može upoređivati s ružom.

Pre svega, ruža ima naročito lepe cvetove, obojene svim bojama. Čak ne izostaje ni plava, kao ni različite kombinacije dve i više boja u jednom cve­tu. Cvetovi su dvopolni i sadrže ujedno muške i ženske reproduktivne organe. Po veličini su najrazličitiji – od sitnih, minijaturnih pa do krupnih, koji dostižu ve­li­činu cveta georgine. Ve­like su razlike i u obliku pupoljaka, a i otvorenih cvetova. Cvetovi se jako razlikuju po broju latica, koje variraju u najširim granicama od pet do 100, pa i više u jednom cvetu.

Zavisno od sorte, ruže cvetaju skoro tokom celog vegetacionog peri­o­da – od maja do početka mrazeva. Obilnost cvetanja i raznovrsnost toplih boja kod vrsta koje jedanput cvetaju udruženi su sa dugim trajanjem perioda cvetanja. Kod vrsta koje cve­taju tokom celog vegetacionog perioda, boja, raznolikost formi i obilje cvetova su glavni i odlučujući elementi pri njenoj primeni. Mnoge ruže se odlikuju jakim i nežnim mirisom cveta.

Zbog svoje dekorativne lisne mase, služe i kao ukras. Listovi su naizmenični, složeni. Vrlo dekorativni mo­gu da budu i plo­dovi kod niza vrsta, koji se dugo zadržavaju na biljci. Plod je “ši­pak” i odlikuje se razli­či­tim oblikom, veličinom i bojom.

Širok spektar oblika samog žbuna, kao i njegovih sastavnih delova, omo­gućava njegovu mnogostranu primenu u kompoziciji skoro svih kategorija zelenih površina, kako od najmanjih vrtova za individualno korišćenje, tako i na većim ze­lenim površinama (parkovi, skverovi, površine specijalne namene), sve do park-šuma i duž saobraćajnica i van naselja. U zavisnosti od kategorije zelene po­vr­šine, koriste se i razni oblici grupa ruža.

Divlje i gajene ruže

Postoje praktično dve grupe ruža: mnogobrojne divlje ruže sa livada, iz šu­ma, planina i ravnica, koje uglavnom interesuju samo botaničare i kolek­cio­na­re, i gajene ruže, koje su od velikog interesa, kako za hortikulturu tako i za pej­za­ž­nu arhitekturu.

Divlje ruže se nalaze samo na severnoj hemisferi, ali ima ih i u Argentini, Australiji, odnosno ispod Ekvatora. Te vrste su supspontane, što znači da su ih u ove oblasti doneli kolonisti ili putnici. Čak i u praistorijsko doba divlje ruže su pripadale flori severne polulopte. Tako su nađeni okamenjeni ostaci iz oligo­ce­na u Bonu, iz miocena na Baltiku, u Hrvatskoj, u Al­de­hu (Francuska) i u Koloradu. Paleontolozi su pronašli fosile koji datiraju od pre dvadeset pet miliona godina.

Evropa je bogata ružama. Čitav alpski lanac je njima naseljen. I američ­ka flora obiluje njom. Ruže se susreću od Ekvatora do Grenlanda. Azija poseduje toliko vrsta ruža kao sve druge zemlje na svetu sjedi­nje­ne zajedno. Af­rika, međutim, ima svega pet do šest vrsta.

Danas postoji više od 30.000 varijeteta ruža, a svake godine lista se pove­ća­va za oko 200 novih sorti, ali gajeni varijeteti ne prelaze hiljadu. Ova obilnost, dug specifičnoj i vrlo različitoj hibridizaciji, relativno je skorašnjeg datuma. Tokom vekova poznavane su samo tri vrste ruža: Rosa centifolia, Rosa gallica L. i Rosa Damascena. Prema Lineu, 1760, bilo je popisano samo dvadesetak sorti ruža. Godine 1800. ih je bilo već stotinu. Njen primat se javio onog dana kad je carica Žo­ze­fina odlučila da stvori u svom dvorcu u Malmezonu ružičnjak, gde je sakupila do tada sve poznate sorte ruža. Tako je 1810. u njemu bilo 110 sakupljenih vrsta. Vibert, slavno ime u istoriji modernih ruža, 1815, poseduje kolek­ci­ju od 300 vrsta i varijeteta. Kada su iz Kine bile introdukovane u Englesku i Fran­cusku čajne ruže, broj sorti se jako povećao. Nastale su nove grupe, od kojih su neke i danas veoma  zna­čajne za gajenje i kao jedan od dragocenih cvetnih elemenata na skoro svim ka­te­go­rijama zelenih površina.

Ruže koje se sreću u prirodi su vrlo otporne, sa malim zahtevima u odnosu na uslove sredine. Susreću se kako na suvim i siromašnim, tako i na vlažnim zem­ljištima. Pokazuju vrlo visok stepen prilagodljivosti različitim sta­nišnim uslovima. Slobodno se može konstatovati da svako osunčano i do­bro aerirano mesto, bez obzira na tip i vrstu zemljišta, može biti dobro stanište za naše autohtone i neke introdu­kovane vrste ruža. Baš zahvaljujući toj opštoj osobi­ni ruže da je plastična, vrlo varijabilna i prilagodljiva, kao uostalom i cela familija Rosaceae, postala je jedna od najkul­tivi­ranijih biljaka, bez obzira na to u kom je pra­vcu tokom hiljada godina vođen njen usmeren ra­z­voj.

Gajene ruže danas se pojavljuju kao visokospecijalizovane biljke sa vrlo ra­z­vi­jenim specifičnim osobinama, već prema ulozi koja im je tokom selekcije i hibridizacije namenjena. Njihova sposobnost brzog rasta, često i obilno cvetanje, razvijanje velike lisne površine i izbojačke mase, paralelno sa njihovim razvojem, podrazumevali su i određenu povećanu negu i intervenciju uzgajivača.

Traže negu

Zato je ruža vekovima gajena u vrtovima, gde je imala intenzivnu negu (ok­o­­pa­vanje, orezivanje, zaštitu), pa se tu i do danas najviše održala. Među­tim, u savre­menom pejzažnom uređenju počelo se sa njenom introdukcijom u par­kove i druge kate­go­rije zelenih površina. Tu se njena primena dosta teško probija, ali danas je u parkovima ima mnogo više, i to su primenjene raz­li­čite grupe ruža i u različitim oblicima. Njena upotreba na ovim zelenim povr­ši­na­ma je isključena ukoliko se izuzetno ne neguju, jer to je osnovni preduslov za sve gajene ruže. Bez nege ruža nije ukras, već nasuprot, postaju ruglo ako se pre­ra­no sasuši ili odbaci list, ili zaraste u korov, ukoliko se precvetali cvetovi ne odst­ra­njuju sa nekih sorti i ako se ne spira prašina sa listova dovoljno često (or­o­šavanjem) i drugo.

Ruže se sade kao žbun ili pojedinačno. U formi žbuna pojavljuje se kao: so­liter na travnjaku, u vidu grupe, masiva, u obliku živice, uz pergolu, vratnice, og­ra­du, kao i u sklopu drugog ukrasnog drveća i žbunja. U formi cvetnih biljaka sreću se u vidu: leja – rabatni, rondela; cvetnih partera – površina raznog oblika najčešće na travnom fo­nu, ali i uz puteve, staze, u žardinjerama, alpinumima, oko spomenika, kao i u kompo­ziciji sa drugim cvetnim elementima.

Prof. dr Ljiljana Vujković, Beograd

Ukoliko volite i želite još da čitate,  knjigu  “Poljoprivrednikov  poljoprivredni  kalendar 2024”  možete  poručiti preko sajta www.poljoprivrednik.net.