Drugi put u nizu Amerikanci ostali bez finala Mundobasketa
Porazima Kanade i Sjedinjenih Američkih Država u polufinalu Svetskog prvenstva evropska košarka pokazala je da su razlike u kvalitetu verovatno tanje nego ikada. Ili se makar vraćaju nekom starom poretku, ako ništa na takmičenju kao što je Mundobasket.
Neko će reći da za Amerikance nisu igrali oni najbolji, da je ovaj tim Amerike uglavnom sastavljen od košarkaša koji se ne bi našli u dvanaest najjačih imena (uz neke izuzetke) ali to ne menja činjenicu da je prema svim prognozama čak i ova ekipa SAD bila glavni favorit. Uz dodatak Kanade, koja je delovala zaista nikada jače sa brojnim jakim NBA imenima.
Ako sagledamo širu sliku slična situacija dogodila se i na Mundobasketu 2019. godine, pa čak i gora po košarku koja se igra “preko bare”. Tada su Amerikanci poraženi u četvrtfinalu i po prvi put nakon toliko godina ostali bez medalje. Pa da li je onda zaista slučajnost u pitanju ili zaista možemo potvrditi tezu da su granice u kvalitetu zaista bliže nego ikada?
Možemo se složiti da su Olimpijske igre najveće merilo kvaliteta i da kada SAD igra u apsolutno najboljem sastavu verovatno niko ne može da im se suprotstavi na duže staze, ali to opet ne menja našu tezu, jer zaista deluje da se na SAD makar u ovom “kombinovanom” timu više ne može gledati kao na nepobedivu silu koja ruši sve pred sobom.
Upravo je i ta Kanada delovala zaista moćno u skoro pa najjačoj mogućoj ekipi, ali eto, desilo se da je jedna Srbija koja takođe ne igra ni blizu u svom najboljem mogućem timu jača do Šaija i drugova.
Sve to nas neodoljivo podseća i vraća na izjavu američkog sprintera i trostrukog svetskog šampiona sa Svetskog prvenstva u Budimpešti koje je održano u avgustu. Ovako je pričao Noa Lajls pre desetak, petnaest dana.
– Znate šta me najviše boli? Kad gledam NBA finale i njima stoji ‘svetski šampioni’ na čelu. Svetski šampioni čega? SAD? Da me ne shvatite pogrešno, volim SAD s vremena na vreme, ali to nije čitav svet. Ovo je svet. Ovde se gotovo sve države bore i sijaju, noseći svoje zastave kako bi pokazali koga predstavljaju. U NBA nema zastava.
Iako je u pitanju klupska košarka činjenica je da gro ekipa čine domaći košarkaši i da su oni većinski zastupljeni u šampionskim ekipama. Čak i tu se ipak primećuje blaga promena ka sve češćem liderstva stranaca, poput Nikole Jokića u Denveru, ili Janisa Adetokumba u Milvokiju. Dve zvezde koje recimo nisu takođe igrale na Mundobasketu, ali gle čuda ipak je, recimo, i ta “drugorazredna” Srbija ušla u finale.
Pogled na košarku u ovom momentu je iz naše perspektive vrlo pozitivan, iako se to nije činilo takvim pre šampionata. Trenutno nam ostaje da uživamo u plodovima uspeha, pre svega evropske košarke, koja će nastaviti da napreduje i da pravi kontratežu američkoj. Što je, uostalom, i dobro iz ugla samog sporta.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
