BEOGRAD – To što je sin jednog od osnivača radikalne palestinske organizacije Hamas, koja je označena kao teroristička, Suhaib Jusef, uhapšen u Austriji u koju je došao kao ilegalni migrant preko Mađarske, po mišljenju profesora na Fakultetu za bezbednost Zorana Dragišića ne treba da zabrinjava da Srbiju.
Dragišić kaže da od početka migrantske krize 2015. godine, postoji strah da će sa talasom izbeglica sa Bliskog istoka doći jedan broj terorista, ali da se taj strah pokazao neopravdanim.
“Što se tiče Srbije mi takvih problema nismo imali. Naša zemlja ozbiljno učestvuje u svim bezbednosnim štrukturama, tako da mi redovno dobijamo informacije i razmenjujemo sve informacije. Naši građani mogu da budu spokojni jer naše službe bezbednosti rade sasvim dobro”, istakao je Dragišić.
On dodaje da je razmena obaveštajnih podataka sa drudim zemljama jedini način da se spreči ulazak terorista i drugih neželjenih lica u zemlju.
“Migranti se na granici fotografišu, daju otisak prsta i uzme im se od dokumenata šta imaju, a često nemaju ništa ili su dokumenta falsifikovana. Ukoliko nemate bazu podataka sa kojim bi mogli da uporedite njegovu fotografiju ili ortisak prsta, vi u stvari ne znate ko je on i da li je bio umešan u nesto”, zaključio je Dragišić.
Kada je reč o strukturu migranata koja prolazi kroz Srbiju izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Ðurović, kaže da najveći broj migranata koji dolaze u našu zemlju čine muškarci između 30 i 50 godinaje, ali naglašava da se ta struktura promenila u odnosu na pre nekoliko godina, pošto sada prolazi nešto vise dece nego ranije.
On je za Tanjug rekao da sada oko 10 odsto migranata čine žene i maloletnici, a da neki od njih putuju sami i ističe da se uglavnom radi o klasičnom izbeglištvu, bežanju od progona, opasnosti po život, nasilju opštih razmera.
“Ti ljudi ne dolaze iz zabave, već jer su uslovi za život u njihovim zemljama neodrživi i teraju ih na put. Uglavnom iz rata zahvaćenih zemalja, zemalja koje su na ivici građanskog rata, ili tamo gde su progoni neistomišljenika ogromni. Primer je Avganistan, odakle nam sada, posle dolaska Talibana, dolazi veliki broj ljudi. Ali tu su i Sirija, Irak, Kurdistan – deo Iraka u kome žive Kurdi. Zatim tu su ljudi iz Indije, Bangladeša, afričkih zemalja”, navodi Ðurović.
Na pitanje Tanjuga zašto stalno vidimo migrante muškarce u najboljim godinama, a ne cele porodice, Ðurović odgovara da je za njega, koji se bavi migracijama, sasvim logično.
Ističe da vođenje porodica zahteva mnogo više novca za angažovanje krijumčara, a da mnogi rizici i dalje ostaju. Pored toga, kaže, često se dešava da krijumčari kidnapuju ženu ili dete, tražeći veće pare.
“Treba da pređete 10 granica, Sredozemno more, negde ste ilegalno, nemate novca, a u rukama ste krijumčara ljudi. To je izuzetno težak put, koji neki od njih ne prežive.
Mnogi ostave porodicu na putu, uglavnom u Turskoj, i onda pokušavaju da se dokopaju zapadne Evrope da bi, ako negde dobiju azil, svoju primarnu porodicu doveli. To je nešto što najčešće viđamo”, kaže Ðurović.
On dodaje da su mnogi žrtve krijumčarenja ljudi pogotovo stariji maloletnici od 16-18 godina koji sami putuju, a nemaju para za put.
“Kada dođu u zemlje zapada biće uključeni u te sredine kao siva radna snaga u restoranima ili gde god je potrebno. Oni će godinama, pa i decenijama isplaćivati taj put. Neki su seksualno eksploatisani. Tako da nikoga od njih ne čeka svetla budućnost tamo gde odu”, poručuje Ðurović.