BAČKA PALANKA – Darko Lazarević, učenik drugog razreda TŠ „9.maj“ iz Bačke Palanke, osvojio je nagradu na konkursu „Poslovice – vanvremenske mudrosti“.
Konkurs je organizovalo udruženje Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS u partnerstvu sa Gradom Novim Sadom, Gradskom upravom za sport i omladinu, Vladom AP Vojvodine, Pokrajinskim sekretarijatom za sport i omladinu, Pokrajinskim sekretarijatom za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, Pokrajinskim sekretarijatom zaobrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine-nacionalne zajednice i Maticom srpskom. Kreativniji deo nagrade jeste OPENS-ova inicijativa da se najuspešniji radovi upotrebe za scenario kratkih animiranih filmova koji će se realizovati u saradnji sa javnim servisom Radio-televizije Vojvodine. Pravo učešća na konkursu su imale sve srednje škole na teritoriji AP Vojvodine.
Kratke priče su se pisale na teme sledećih narodnih poslovica: Zlo je ko ne zna, a učiti se ne da; Kad se jede i pije, onda je dosta prijatelja i Ako je crn, nije đavo.
Za svaku od ove tri teme (poslovice) nagrađen je po jedan rad.
Darko Lazarević je osvojio nagradu sa pričom na temu „Kad se jede i pije, dosta je prijatelja“. Njegov mentor je bila nastavnica srpskog, Mirjana Božajković. Svečana dodela nagrada je održana 9.12.2021. u Velikoj sali Skupštine AP Vojvodina. Ceremoniji su prisustvovali Darko Lazarević sa svojom mentorkom i direktorkom Snežanom Iveljom.
U nastavku pročitajte Darkovu priču.
„U jednoj maloj varoši gde se svi poznaju, živeo je jedan pekar koji se zvao Žika. Žika je živeo jedan skorman život, nije imao ni ženu ni decu. U varoši bio je voljen i drag, svakog je poznavao a i svako je za njega čuo. Imao je jednog najboljeg prijatelja po imenu Radoje. Njih dvojica bili su nerazdvojni, poznavali su se od još malih nogu. Pre podne Žika bi radio u pekari, a posle posla bi vreme uglavnom provodio sa najboljim prijateljem. Stalno su zajedno išli na pecanje, kuglanje, u pozorište i kartanje u lokalnom kafiću.
Jednog dana posle posla Žika je, kao i svaki put, uobičajeno svratio do kioska kako bi odigrao igru na sreću, ali ovaj dan se razlikovao od svih prethodnih. „Konačno!“, uzviknuo je Žika ushićeno, dok je gledao listić koji je nosio čitavo bogatstvo. Isti dan vest o dobitku u varoši je odjeknula brzinom svetlosti, a Žika je ubrzo potražio svog prijatelja. „Prijatelju, zamisli postao sam bogat!“, saopštio mu je Žika. „Prijatelju, tako mi je drago zbog tebe!“, iskreno se obradova Radoje, te zajedno odoše u kafić kako bi proslavili dobitak.
Sutradan ujutro Žika je svratio do svoje pekare kako bi dao otkaz. Već isti dan sebi je kupio novu kuću na tri sprata, a svom prijatelju kupio je novi motor. Žika je bio pomalo zbunjen primetivši da ga, skoro svaki prolaznik u varoši ljubazno pozdravlja i čestita mu, ali na to nije obraćao previše pažnje. Svoje bogatstvo trošio je na nova odela, skupe restorane i nove automobile. Gde god da se pojavio, bio je dobrodošao i dočekan sa osmehom. Jedne večeri, kad su Žika i Radoje otišli u pozorište, na blagajni uočili su jednog čoveka koji nije imao novca za kartu. Primetivši to, Žika je odmah reagovao plativši kartu i za njega, zatim se okrenu ka redu uzviknuvši balgajniku: „Večeras svima ja plaćam kartu!“ Time je obradovao sve prisutne koji su mu se uz osmeh zahvaljivali. Sutradan u sličnoj situaciji jednom čoveku je kupio novu obuću, pa sledećem sako, pa opet sledećem prikolicu i tako iz dana u dan… Radoje, shvativši da ako ovako nastavi, Žiki se ne piše dobro, reče mu: „Žiko, uspori malo, nisu ti baš svi prijatelji!“, reče Radoje. Dao mu je iskren i prijateljski savet. Žika, čuvši to, osmehnu se i reče: „Ma daj, nemoj koješta da pričaš! Sada imam dovoljno novaca da mogu svakom da pomognem“. Radoje, razočaran postupkom prijatelja, sutradan je pokušao ponovo da mu pomogne, ali bezuspešno.
Nakon nekoliko dana, kako se nije ni čuo ni video sa Žikom, Radoje je rešio da obiđe prijatelja. Žika nije bio kod kuće, pa se uputio u kafić u koji su on i Žika već godinama odlazili. Na putu do kafića, preko puta, ugledao je grupu ljudi. Prišavši, video je da su u pitanju ljudi visokog staleža izuzetno lepo obučeni i nasmejani. Bolje pogledavši, među njima uočio je i Žiku koji se nalazio u centru te grupe, otmeno obučen i nekako čudnog držanja, gotovo gospodskog. Radoje, kad je video da ga je Žika uočio, mahnuo mu je i počeo je da ga doziva: „Žiko, Žiko! Čuješ li me?“ Žika, pogledavši u njega, samo je skrenuo pogled, nastavivši razgovor sa svojim novim društvom. „Ne mogu da verujem da se pravi da me ne poznaje“, reče Radoje za sebe. Očajan i razočaran, vratio se kući i odlučio da ode iz varoši na nekoliko dana.
Žika se svaki dan provodio sa svojim novim društvom, izlazeći po otmenim restoranima, izložbama i operama. Jedne večeri u restoranu sa svojim novim društvom Žika je večerao. Uz dobru atmosferu i smeh, jedan od prisutnih upita: „Žiko, imaš li nešto novaca da mi pozajmiš?“ Proverivši džepove, Žika je odgovorio: „Nemam kod sebe, sačekaj da skoknem do kuće, pa ću ti doneti“. Napustivši restoran, Žika je brzo odjurio do svoje kuće po novac. Kad je stigao kući, otvaravši sef, shvatio je da je sav novac nestao. Odmah je počeo da pretura po sefu, gleda ispod kreveta, proverava džepove od sakoa, ali novca nije bilo nigde. „Ne mogu da verujem! Gde je nestao sav novac?!“ Ubrzo se vratio u restoran, razočaran i kao pokisao, prišao je stolu i pognute glave pred svima reko: „Nemam više novca! Opljačkali su me!“ Ubrzo potom je celo društvo ustalo od stola i otišlo…
Ujutro, nakon noći provedene na ulici gde je dugo razmišljao, shvatio je svoju grešku. „Kako sam naivan ispao…“, sam sebi je govorio dok je išao ka pekari. Pred pekarom, ugledavši gazdu, stao je i očajnički počeo da moli: „Molim Vas primite me nazad! Pogrešio sam“. Kolebajući se, gazda jedva pristade da ponovo zaposli Žiku. Osveživši se i primirivši se, bacio se na posao. Tek što je počeo s radom, začulo se zvono na vratima pekare. Okrenuvši se, Žika ugleda Radoja i uzviknu: „Prijatelju!“ i polete mu u zagrljaj. „Oprosti mi, prijatelju, molim te!“, reče Žika. Radoje se samo osmehnu i reče: „Naravno, stari prijatelju“. Bio je svestan Radoje da je Žika shvatio svoju grešku i naučio svoju lekciju. Shvatio je da su njegovi novi prijatelji bili uz njega samo dok je bilo hrane i pića…“
