PANČEVO – Prva Štafeta mladosti krenula je iz Pančeva, a ne iz Kragujevca i to godinu dana pre nego što to govori zvanična istorija.
“Štafeta mladosti” je izum pančevačkih skojevaca, koji su svoje najlepše želje “najvećem sinu naroda i narodnosti” uputili godinu dana pre nego što govore zvanični istorijski podaci.
O tome kako je štafeta osmišljena, napravljena i upućena Josipu Brozu opisano je u knjizi “Skice zagubljene povesti” Vitomira Sudarskog, nekadašnjeg predsednika Opštine Pančevo.
Kako Sudarski piše, na kasnije opšte prihvaćenu ideju o štafeti došao je pančevački skojevac Mića Josipović, a štafetna palica je trebalo da bude uručena Brozu prigodom velike Prvomajske parade u Beogradu 1945. godine.
Plan se sastojao u tome da Pančevci palicu donesu do Dunava i na sredini reke (jer je Pančevački most bio porušen) predaju omladincima Beograda o čemu je izvešten, tada visoki državni funkcioner, Jovo Bakić.
Bilo je to vreme grandiozne vojne parade ispred Savezne skupštine, te je to bila odlična prilika da štafeta, nošena iz ruke u ruku, stigne do vođe i vrhovnog komandanta Tita. Sa pančevačke strane razrađeni su svi detalji, ostalo beše da Josipović nekoliko dana pre događaja obavesti Bakića da su s ove strane Dunava spremi, a da on pripremi njen doček na svom terenu.
U međuvremenu, izrada palice poverena je članovima SKOJ-a u pančevačkoj Fabrici nameštaja “Gaj”, a poznata su i njihova imena. Dizajnom i izradom pozabavili su se Dušan Sel, braća Stefan i Joca Ramljanac, Jani Nađ, Dušan Milenković i Jani Forgo, a umetnički je palicu od orahovog drveta izrezbario Geza Sabadoš.
Kako dalje piše Sudarski, poslednjih dana aprila u Pančevu su određeni omladinci i omladinke, kojima će pripasti čast da svaki po pet stotina metara, trčeći ponesu štafetu. Prva je bila Vera Vasić, 16-ogodišnja skojevka iz “Tekstilane”. Na samoj obali Dunava trebalo je da je preuzme i na sredini reke preda beogradskim kolegama, Vasa Perin.
Akcija je do tančina organizovana, pa je kako pripoveda Vitomir Sudarski, uz dosta muka obezbeđen i kamion za prevoz omladinaca, koji će voziti Dušan Pavlović u kabini sa glavnim organizatorom Josipovićem.
Tako je osvanuo 1. maj i održan miting nedaleko u starčevačkoj šumi, a sam Dušan Bogdanov – Senko, predao je omladinski Veri Vasić, pančevačko prvenče “Titove štafete”. Sve je teklo po planu. Nošena kroz špalir razdragane mase doneta je do Dunava, poslednji nosilac sa pančevačke strane, Vasa Perin čamcem stiže nasred reke, a tamo… nikoga da ga dočeka i palicu prihvati. On tada odlučuje da nastavi do centra prestonice, Prvomajske parade i svečane lože i sam je preda lično Brozu!
Trčao je Perin beogradskim ulicama, onako u u sportskoj majici i šorcu, sve dok ga nadomak cilja – tribine sa državnom vrhuškom i Titom na čelu nije zasutavilo obezbeđenje. Tu pokušava da objasni pančevačku inicijativu i traži da pozovu Bakića, ali nije vredelo. Ovaj se nije pojavio, a mladog skojevca odvode u prostorije Jugoslovenskih sindikata(današnjeg Doma Sindikata), odakle on telefonom poziva Bakića.
Tada i saznaje da je Mića Josipović “zaboravio glavno”, piše Sudarski, da javi da su Pančevci svoje uradili, a da on pripremi i najavi njihov dolazak. Ipak, dobija obećanje da će biti prijemljen u Belom dvoru odmah po završetku parade, a odnekud je nabavljen i beli mantil, kako se Perin više ne bi kretao u majici i gaćicama i “izlagao podmehu prolaznika”.
Činilo se da će pančevačka štafeta najlepih želja, ipak dospeti u prave ruke, jer je Perin zaista i prevezen do kapija Dvora, no dalje se nije moglo. Tu ga je zaustavila straža, štafetu je preuzelo obezbeđenje uz obećanje da će biti predata Titu.
Vitomir Sudarski dalje beleži da je mnogo godina kasnije, na izložbi štafetnih palica u Muzeju “25 maj”, uporno tražio onu prvu, izrezbarenu u orahovom drvetu i umetnički ukrašenu rukama Pančevca Geze Sabadoša, “ali je nisam našao”, završava svoje sećanje Sudarski.
Tek godinu dana kasnije omladina Kragujevca predlaže masovno štafetno trčanje širom Jugoslavije, a maršal prvu prima u Zagrebu 1946. godine. “Štafeta mladosti” je povezivala sve gradove, staze, planine, reke i horizonte kojima su trčali, plivali, brodili ili leteli njeni nosioci. Iz godine u godinu njihov broj i dužina puta bili su sve veći. Nosilaca je, 1946. bilo 12.500, a trasa se protezala 9.000 kilometara, da bi deceniju kasnije prošla kroz 1.400.000 ruku, na putu od 96.000 kilometara.
Kasnije se ni pančevački omladinci nisu izdvajali iz ondašnje ikonografije. I oni su se, ali za 25. maj i novoustanovljeni Brozov rođendan, kao uzorni udarnici, napredna omladina i sportisti, trudili da postignu izuzetna dostignuća, ne bili li se našli na spisku onih koji će, bar nekoliko stotina metara, poneti “štafetu mladosti” Josipu Brozu Titu, za njegov “narodni rođendan”.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
