Od ukupnih površina pod povrćem, tradicionalno baštensko gajenje odvija se na oko 20 odsto, a značajne površine nalaze se na okućnicama, najčešće od 200 do 500 m2. Jedna od mogućnosti korišćenja okućnica je proizvodnja povrća za potrebe sopstvenog domaćinstva, s tim da višak proizvoda može da se plasira na tržištu.
Da bi proizvodnja povrća na okućnici bila uspešna, neophodno je napraviti planove setve i sadnje poznavajući osnovne zahteve uzgoja povrtarskih biljaka.
Kod nas se gaji više od 30 povrtarskih vrsta. Zavisno od toga koji se biljni organ koristi u ishrani, dele se na: korenaste (mrkva, peršun, paštrnak, celer, cvekla, rotkvica i rotkva), lukovičaste (crni luk, beli luk, praziluk), krtolaste (krompir, artičoka), lisnate (kupus, karfiol, brokoli, kelj, kelj pupčar, keleraba,salata, spanać, blitva), plodovite (paradajz, paprika, plavi patlidžan, krastavac, dinja, lubenica, tikvice, tikve) i mahunasto povrće (boranija, grašak, bob, bamija).
Dužina životnog ciklusa povrća je važan preduslov za organizovanje bašte. Tako se povrtarske vrste dele na jednogodišnje, dvogodišnje i višegodišnje.
Jednogodišnje povrtarske vrste svoj životni ciklus završavaju u toku jedne godine (od nicanja do formiranja semena). Najzastupljenija su grupa u našim agroekološkim uslovima, a čini je plodovito i veći deo lisnatog povrća.
Dvogodišnje povrtarske vrste karakteriše formiranje vegetativnih organa u prvoj godini, koji se koriste u ishrani, a u drugoj generativnih. U ovu grupu spadaju kupusnjače, lukovi, korenasto i neko lisnato povrće.
Višegodišnje povrtarske vrste prepoznatljive su po tome što na jednom mestu ostaju više od tri godine (ren, špargla, artičoka i druge).
Ipak, za planiranje uzgoja povrća u baštama i na okućnicama najvažnija je botanička podela, prema rodovima i familijama kojima pripadaju. Iz srodstva i pripadnosti istim grupama biljaka potiče i sličnost ili razlika između grupa povrća. Na osnovu toga slede zahtevi povrća prema agroekološkim uslovima gajenja (zemljište, toplota, voda, svetlo), osetljivosti na određene biljne bolesti, potreba za određenim hranivima (kaliofilno povrće, leguminoze – povrće azotofiksatori), međusobnim odnosima pojedinih vrsta povrća (alelopatski odnosi) i drugim važnim faktorima u životu povrća i bašte.
Podele biljnih vrsta koje se gaje u baštama pomažu da se definiše tehnologija gajenja povrća, uz ekonomično korišćenje svih resursa (zahteva biljke, sorte, raspoloživog zemljišta i radne snage).
Uspešno gajenje povrća uslovljeno je biologijom vrste, odnosno zahtevima za temperaturom, svetlošću i vodom. Na osnovu njih se određuje način proizvodnje (vreme setve, mere nege tokom vegetacije, vreme berbe), na otvorenom polju i/ili zaštićenom prostoru.
U odnosu na temperaturu za rast i razvoj (od nicanja do sazrevanja) povrtarske vrste mogu se svrstati u nekoliko grupa. Prvu grupu čine vrste koje imaju velike zahteve za temperaturom u svim fazama rasta i razvića. Tu spadaju paradajz, paprika, plavi patlidžan, krastavac, tikve, boranija, pasulj. Najpovoljnija temperatura za vegetativni rast im je oko 25ºC, a dobro podnose i više temperature, ako su dobro obezbeđene vodom. Nepovoljno reaguju na niže temperature (10ºC), jer zaustavljaju rast. Drugu grupu čine povrtarske vrste koje imaju umerene zahteve za temperaturom, čiji je optimum oko 20ºC, ali bolje podnose i niže temperature od 10ºC, a svoj rast zaustavljaju na 5ºC. Ovoj grupi pripada korenasto povrće, kupusnjače, salate, spanać i grašak. Vrlo skromne zahteve prema toploti imaju lukovi, spanać i blitva, jer im je optimum za rast vegetativnih organa od 15ºC do 18ºC.
Drugi važan uslov uspešne proizvodnje u baštama je plodored, odnosno smena useva u vremenu i prostoru, prvenstveno zbog zajedničkih bolesti kod grupe useva, zahteva za ishranom uz pravilno održavanje i povećanje plodnosti zemljišta. Povrtarski plodored na okućnicama je složen jer uključuje smenu useva tokom godine, kao i gajenje mešanih useva. Ovakav plodored je najintenzivniji i omogućuje raznovrsnu proizvodnju povrća tokom godine, maksimalno korišćenje raspoloživih resursa (zemljišta i radne snage) i visoku rentabilnost. Povrtarski plodored zasniva se na različitim zahtevima biljaka, a pre svega prema hranivima (stajnjaku) i biološkim osobinama vrsta. U odnosu na zahteve ishrane, povrće se deli u tri grupe.
Prva grupa – Čine je vrste koje imaju velike zahteve za hranivom i dobro reaguju na obilno đubrenje stajnjakom (vrežaste vrste, kupusnjače, paradajz, paprika, plavi patlidžan, celer, praziluk), a pri tome povećavaju prinos uz održavanje kvaliteta.
Druga grupa – Ovde spadaju vrste sa manjim zahtevom za hranivima i stajnjakom, koje se često gaje druge godine posle unošenja stajnjaka (peršun, mrkva, paštrnak, crni luk, salata, spanać, rotkva, rotkvica).
Treća grupa – To su vrste koje obogaćuju zemljište azotom– leguminoze (grašak, boranija, pasulj, bob).
U praksi je najčešći tropoljni povrtarski plodored, koji je zasnovan na ovoj podeli i zahtevu povrtarskih vrsta prema hranivima.
Sledeći važan princip pri formiranju plodoreda je da vrste sa dubokim korenovim sistemom treba uzgajati posle onih sa plitkim, kako bi se održala dobra struktura, prozračnost i poroznost zemljišta (korenaste i leguminoze; plodovite i korenaste). Zatim treba smenjivati vrste koje tokom vegetacije produkuju različitu biomasu (crni i beli luk i vrežaste vrste). Potom bi trebalo obaviti pravilnu smenu jarih i ozimih vrsta povrća, da bi se smanjila zakorovljenost bašte, uz što manje korišćenje pesticida i racionalnije korišćenje površine.
Jedan od najvažnijih zahteva pravilne primene plodoreda je da grupe useva imaju zajedničke bolesti i štetočine. Trebalo bi izbegavati uvođenje u plodored jedne za drugom povrtarske vrste koje pripadaju istoj porodici, zbog toga što one najčešće imaju iste neprijatelje – insekte i izazivače bolesti. To naročito važi za paradajz, plavi patlidžan, papriku, krastavac, zatim za korenasto povrće (mrkvu, peršun, celer i paštrnak), kao i za lukove (crni i beli luk, praziluk).
Potrebno je i uvoditi različite sorte iste vrste (spram dužine vegetacije, kvaliteta,kao i namene korišćenja). Združivanje useva (mešane vrste) je karakteristično za povrtarski plodored. Kombinuju se vrste koje imaju slične zahteve prema uslovima uspevanja (temperatura, svetlost, voda), a formiraju različitu vegetativnu masu. Poznate vrste koje se kombinuju su: mrkva i crni luk; salata, crni i beli luk; spanać i mladi luk; kupusnjače sa krastavcem (posebno špalirni uzgoj).
Ove vrste su poznati kao „dobri susedi“ i najčešće se gaje red do reda. Takođe, postoje i vrste koje nije preporučljivo gajiti jedne uz druge, tzv. „loši susedi“, na primer krastavac pored rotkve i rotkvice; praziluk – pasulj, cvekla, grašak, boranija; crni luk – boranija, pasulj; paradajz – krompir, grašak.
Na ovako organizovanoj okućnici, korišćenjem sortne tehnologije, uz smanjenu upotrebu hemijskih sredstava, pravilnom smenom useva i adekvatnim izborom sorti moguće je obezbediti proizvodnju hrane visokog kvaliteta za potrebe sopstvenog domaćinstva.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
