SRBIJA – Nerealno je očekivati da Srbija dobije nuklearnu elektranu u sledećih 30 godina, kaže naučnica iz oblasti nuklearne energije prof. Jasmina Vujić.
Razlog je to što mora prvo da se uradi niz pripreminh koraka, u skladu sa zahtevima i preporukama Međunarodne agencije za atomsku energiju, ali i spoznajom da takva odluka donosi dugogodišnje obaveze i posvećenost ovom programu.
“Po mom mišljenju, koje sam iznela i na više skupova u SANU, Srbija eventualno može da učestvuje u investiranju izgradnje nuklearne elektrane u jednoj od susednih zemalja”, ističe Vujićeva.
Redovna profesorka Fakulteta za nuklearnu tehniku Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, bila je prva žena dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku u SAD i predsednica Organizacije svih dekana fakulteta za nuklearnu tehniku u SAD. Sada rukovodi istraživačkim timovima za nekoliko američkih univerziteta, članica je stručnih komisija na svetskim univerzitetima i institutima u SAD, Japanu, Južnoj Koreji i Grčkoj.
Profesorka Vujić je objasnila preduslove za dobijanje zahtevne i skupe nuklearne tehnologije.
“Odluka o moratorijumu na izgradnju nuklearnih elektrana je bila politička odluka, doneta u bivšoj Jugoslaviji. Druge republike bivše Jugoslavije nemaju moratorijum”, kaže ona.
Dodaje da je Srbija davno izgubila korak u oblasti moderne nuklearne tehnologije i to ne može da se nadoknadi za godinu ili dve, čak ni za 10 do 20, jer mora prvo da se uradi niz pripremnih koraka, u skladu sa zahtevima i preporukama Međunarodne agencije za atomsku energiju i prepozna da ova doluka donosi dugogodišnje obaveze i posvećenost nuklearnom programu.
To, smatra Jasmina Vujić, podrazumeva pripremu celokupne nacionalne infrastrukture, razvoj zakonskih, kadrovskih, finansijskih, nadzornih, operativnih resursa koji će omogućiti bezbedan, dugogodišnji rad nuklearne elektrane i odlaganje istrošenog goriva.
” ‘Životni ciklus’ u nuklearnom programu znači posvećenost ciklusu od minimum 100 godina, koji uključuje pripremni period od bar 10 do 15 godina, izgradnju elektrane koja može da traje i do 10 godina, efektivni rad elektrane od 40 do 60 godina, odlaganje istrošenog goriva i dekomisija elektrane. Kompanije, ni sa zapada ni sa istoka, ne žele da ulažu u izgradnju ove skupe tehnologije u drugim zemljama dok jasno ne vide svoj interes i svoju zaradu. Potpisivanje preliminarnih sporazuma o saradnji znači veoma malo”, dodaje.
Što se tiče kadrova za rad u nuklearnoj elektrani, prof. Vujić ističe da Srbija nema dovoljno kadrova, počevši od zavarivača, do nuklearnih inženjera, mašinaca i tehnologa sa znanjem nuklearne energije.
Na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu je pre skoro 30 godina ukinut Odsek za tehničku fiziku na kom su proučavani nuklearna energetika i rad nuklearnih reaktora. Nešto se malo proučava na Mašinskom fakultetu, ali to je daleko od minimuma neophodnog znanja.
Na pitanje kako vidi izraženu spremnost Srbije da gradi nuklearnu elektranu Pakš u Mađarskoj i reakciju EU da slična ruska tehnologija reaktora nije prisutna ni u jednoj članici Unije, prof. Vujić kaže da nije tačno da nuklearne elektrane ruskog dizajna nisu prisutne u EU.
“Ima 16 nuklearnih reaktora ruskog dizajna (VVER – reaktori hlađeni vodom pod pritiskom), i to u Češkoj šest, u Slovačkoj četiri, a još dva su u izgradnji, u Bugarskoj dva i u Mađarskoj četiri. Da ne zaboravimo Ukrajinu, sa 15. Reakcije EU su političke”, dodaje.
Srbija je okružena trima zemljama koje imaju nuklearne elektrane, u EU ih ima više od 100. Kada je reč o strahu od havarija, Vujićeva objašnjava da su komercijalne nuklearne elektrane počele da rade posle Drugog svetskog rata, što je ogromno iskustvo od preko 70 godina.
“Dogodile su se samo tri ozbiljne havarije – Ostrvo Tri milje, Černobilj i Fukušima. U sva tri slučaja, pored određenih propusta u dizajnu, najveću odgovornost za havarije su snosili operateri. Niko nije poginuo od posledica havarije na elektranama Ostrvo Tri milje i Fukušima, a u Černobilju je oko 50 radnika poginulo od požara i eksplozija – koje nisu bile nuklearne – ili ozračavanja dok su radili na saniranju. Ako se to uporedi sa brojem poginulih tokom havarija u hemijskoj i petrohemijskoj industriji (Bopal, Indija), pucanja brana na hidroelektranama, saobraćajnih i avionskih nesreća, vidimo da je razlika u broju poginulih ogromna, a strah od potencijalnih nuklearnih havarija preteran”, ističe naučnica.
Posle ovih katastrofa entuzijazam sveta prema atomskoj energiji je opao, ali se sada taj trend menja. Kako ističe prof. Vujić, nuklearne elektrane proizvode minimalne količine ugljen-dioksida, za razliku od termoelektrana, što najbolje znaju mnogoljudne zemlje, Kina i Indija, koje su posvećene ubrzanoj gradnji nuklearnih reaktora. Kada je, sa druge strane, reč o Evropi, Vujićeva ističe da je na primeru Nemačke najbolje shvatiti zašto je došlo do promene.
” ‘Zeleni energetski plan’ je imao za cilj da smanji emisije ugljen-dioksida u Nemačkoj za 80 odsto do 2050. godine u odnosu na nivoe iz 1990, i da se ubrzano ulaže u obnovljive izvore, vetrogeneratore i solarne PV elektrane, uz veliku državnu pomoć. Iznenadno gašenje 10 nuklearnih elektrana, sa 12 odsto udela u proizvodnji električne energije, pod pritiskom partije Zelenih, doveo je do negativnih posledica, pa Nemačka mora da prodaje višak električne energije iz obnovljivih izvora po niskoj ceni, kad ima vetra i sunca, a uvozi iz Francuske skupu ‘nuklearnu struju’, kad ih nema”, dodaje.
Ističe da energetski izvori iz “zelene agende” jednostavno nisu efikasni, a električna energija koju proizvode znatno je skuplja.
“Cena ove zamene je procenjena na 12 milijardi dolara godišnje. Nemačka gasi nuklearne elektrane i zamenjuje ih termoelektranama na ugalj. Stoga je francuski predsednik Makron predložio Agendu 2030, koja uključuje ubrzanu izgradnju nove generacije nuklearnih reaktora u Francuskoj”, kaže za Novosti prof. Vujić.
Što se tiče “zelenih izvora”, Vujićeva naglašava da idealni energetski izvori ne postoje. Može se, kako kaže, uvek diskutovati o rizicima po stanovništvo i okolinu na koje nijedan energetski izvor nije imun, o njihovoj efikasnosti, proizvodnoj ceni, štetnim emisijama ili o količini proizvedenog štetnog otpada.
“Svaka država mora da donese odluku koje energetske izvore će da koristi, i u kom procentu, zasnovano na specifičnostima date države, a ne na osnovu nametanja neke ‘zelene agende'”, zaključuje Jasmina Vujić.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
Pročitajte još:
