Zemlja koja nekada nije znala od toliko velikih, uspešnih i kvalitetnih stručnjaka koga da izabere za selektora, sada je u situaciji da možda mora pribeći rešenju za koje niko nije verovao da bi moglo da se dogodi – pozove stranog stručnjaka na klupu
Košarkaška reprezentacija Srbije doživela je debakl na Evropskom prvenstvu. U nedelju smo ispali u osmini finala od Italije što je treći uzastopni veliki neuspeh nacionalnog tima.
U proteklih nešto manje od 48 sati pravljene su silne analize, navodili se razlozi, upućivale se kritike opravdane i neopravdane, što od strane medija, što od strane bivših i aktivnih košarkaša, trenera, funkcionera, što od navijača.
I kao što ste tu mogli da pročitate, selektor Pešić jeste legenda i jedan od naših najboljih trenera u istoriji, osvajač poslednjih zlatnih medalja sa reprezentacijom, stručnjak koji je između ostalog i učestvovao u stvaranju nekih od najboljih evropskih košarkaša svih vremena, naosvajao se trofeja… Ali, i čovek koji se vratio na kormilo reprezentacije Srbije sa pune 72 godine, a košarka, uz dužno poštovanje, nije ista danas kao u vreme njegovih najvećih trenerskih uspeha.
Razumljiv je bio potez KSS-a sa postavljanjem iskusnog i trofejnog trenerskog autoriteta na mesto selektora nakon prethodnog debakla sa Igorom Kokoškovim u kvalifikacijama za Olimpijske igre (koincidencije li, opet poraz od Italije prim. aut.).
Pokušalo se nešto slično kao sa Dudom Ivkovićem 2008. kada je bilo potrebno da neko veliko ime sedne na klupu nacionalnog tima posle godina katastrofalnih rezultata, postavi temelje za novi početak, vrati kult i disciplinu… Tada je operacija bila uspešna, ovog puta „pacijent“ je umro.
Međutim, upravo u takvoj odluci Saveza i vraćanju Pešića na mesto selektora se krije i još jedan veliki i važan problem srpske košarke – problem struke.
Svako ko iole malo aktivnije prati košarku mogao je da primeti da smo u velikoj krizi stručnog kadra kada je reč o trenerima srednje i mlađe generacije.
U srpskoj košarci imamo vrlo je malo nekadašnjih velikih igrača, reprezentativaca, koji su se opredelili da uđu u trenerske vode. Recimo, verovali ili ne, ali iz generacije igrača reprezentacije koja je dominirala svetskom košarkom od 1995. do 2002. godine, možete maltene na prste jedne ruke da izbrojite one koji su prešli u trenerske vode: Saša Đorđević, Saša Obradović, Milan Gurović, Dejan Milojević, Milenko Topić i to je otprilike to.
O njihovim trenerskim uspesima i kako im izgledaju trenerske karijere do sada, ne moramo da vam govorimo to znate i sami i na osnovu toga možete da donesete neki zaključak o mogućnosti da jednog dana vode najbolji nacionalni tim.
Za razliku od onih nekih drugih i, nažalost, davno prošlih vremena kada je većina reprezentativaca i drugih vrhunski igrači maltene odmah iz patika uskakali u trenerske cipele, pa se najpre ili kalili radom i vođenjem mlađih selekcija u klubovima i nacionalnom timu ili kroz uloge pomoćnika u prvim timovima, pa postepeno potvrđivali svoj kvalitet, napredovali uz iskusne vrhunske stručnjake, te i sami postajali sjajni treneri koji „garantuju“ uspeh.
Ni kada je reč o mlađoj gardi trenera situacija nije nimalo blistava. „Klinci“ posmatrajući iz perspektive trenera koliko brzo se pojave, toliko brzo i nestaju sa scene, bez obzira koliko su perspektivni. Između ostalog tako su u nekoj magli sa trenerske mape „nestali“ Vlada Vukoičić, Slobodan Klipa, Vlada Jovanović i još neki koji su beležili nekakve rezultate i uspehe u ranim godinama svojih trenerskih karijera.
Posmatrajući danas nijedan od naših trenera mlađih od 40 ili u ranim 40-im se ne može pohvaliti nekim „ekstra“ rezultatima. Jedino je Dušan Alimpijević, i to prošle sezone, napravio bljesak sa Bursom i izabran za najboljeg trenera Evrokupa. Ipak, to i dalje nije dovoljno da bi ga kandidovalo u bližoj budućnosti za mesto selektora. Za to će morati još da se dokazuje.
Od njegovih generacijskih kolega možemo izdvojiti Vladimira Jovanovića, koji je ovog leta seo na klupu Zvezde, ali bez značajnijeg trenerskog uspeha do sada, ako ne računamo igranje finala plej-ofa KLS-a pre nekoliko godina.
Perspektivu za sada imaju i Nenad Stefanović koji je beležio solidne rezultate sa FMP-om prošle godine i pokazao nekakav potencijal, i Nenad Čanak koji u Litvaniji takođe pravi neke rezultate i to bi bilo to od mlađih stručnjaka koji se pojavljuju na mapi.
Sve u svemu tanko. Baš mnogo tanko.
Uostalom, uzmimo za primer najjače evropsko klupsko takmičenje, Evroligu, u kome će sledeće sezone biti samo trojica srpskih trenera i to dvojica koji, u stvari, sede na klupi srpskih timova. A nekada je skoro pa polovina ekipa imala trenera iz Srbije ili sa ovih prostora.
E sad, razlozi za to su raznovrsni. Svakako jedan od najvećih što za njih nema strpljenja u klubovima. Jednostavno, traže se odmah rezultati i seče se preko kolena sa prvim „neuspehom“. Drugi je i to što brojni bivši igrači se posvećuju manje stresnim poslovima poput uloga skauta, sportskih direktora ili funkcionera.
I treći, jeste sigurno i biranje da se bave daleko unosnijim i profitabilnijim poslovima poput nekih privatnih biznisa ili menadžerisanja igračima.
Naravno, sve to ostavlja trenersku struku u neizvesnoj i maglovitoj budućnosti, a samim time postavlja se pitanje da li ćemo imati adekvatnog i dovoljno kvalitetnog stručnjaka koji može da preuzme brigu o reprezentaciji.
Jer prošlo je vreme kada smo bili u situaciji da u izboru za selektora imamo ljude poput Dude Ivkovića, Željka Obradovića, Svetislava Pešića, Bože Maljkovića, Duška Vujoševića, Duška Ivanovića, pa se znalo da se teško može pogrešiti koji god da se izabere.
Koga sad izabrati?! I ko je taj koji može da zaustavi ovaj strmoglavi pad i ponovo digne nacionalni tim?!
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
