BEOGRAD – Na osnovu američkog iskustva iz sedamdesetih godina prošlog veka vidi se da jedino precizne fiskalne i monetarne mere mogu doneti trajne rezultate u suzbijanju inflacije, pa makar one vodile i kroz recesivnu epizodu, navode autori časopisa MAT u analizi “Kontrola cena u borbi protiv inflacije – da ili ne”.
Autori analize Miladin Kovačević i Katarina Stančić podsećaju da je inflacija u Americi u maju 2022. dostigla međugodišnji rast od 8,6 odsto, posle aprila kada je iznosila 8,3 odsto, što je njena najviša vrednost zabeležena u poslednjih 40 godina.
Navode da su kategorije potrošačke korpe koje su najviše poskupele energenti – 34,6 odsto, a u okviru njih goriva za motorna vozila poskupela su za 49,1 odsto, hrana 8,6 odsto, avio-karte 37,8 odsto, polovni automobili i kamioni 16,1 odsto i novi automobili 12,6 odsto.
Bazna inflacija iz čijeg obračuna su isključeni hrana i energenti, nešto je niža ali, ocenjuju, i dalje visoka i iznosi šest odsto.
“Situacija se već poredi sa ‘Karterovom erom’ kada je inflacija u periodu od 48 meseci, od njegove inauguracije u januaru 1977. pa do Reganove inauguracije u januaru 1981. godine, iznosila u proseku međugodišnje oko 10,4 odsto”, kažu autori analize.
Zaključili su osvrćući se na taj period da su cene u stvari počele da rastu sredinom šezdesetih godina prošlog veka, kao reakcija na velike troškove finansiranja rata u Vijetnamu.
Prema njihovim rečima inflacija ukazuje na značaj viška novca u ekonomiji, čija ponuda raste brže od rasta BDP-a, a koji posledično gubi svoju vrednost i vrši pritiske na rast cena, te je sa tog aspekta inflacija monetarni fenomen.
Dodaju da inflacija nije samo ekonomski već i psihološki fenomen i da podriva veru u institucije, stvara nesigurnost u ljudima, pesimizam u vezi budućnosti, razočarenje i socijalne nemire.
Sve se to preliva, kažu, u inflatorna očekivanja jer se i potrošači i proizvođači “utrkuju” sa inflacijom – prvi sa željom da potroše novac dok se nije obezvredio, a drugi da izbegnu prodaju robe ispod cene troškova, pa s tim ciljem unapred podižu cene.
Na pitanje da li kontrola cena pomaže, autori tvrde da su prema ekonomskim teorijama cene pokazatelj fundamentalnih ekonomskih fenomena, tj. ponude i tražnje.
Ponuda reflektuje troškove proizvodnje, a tražnja preferencije potrošača i kao takve, one predstavljaju nezamenjiv signal koji pokazuje koliko kupci neku robu vrednuju i na taj način usmeravaju proizvodnju ka onim dobrima koja su profitabilna.
Mešanje države u tržišne procese deformiše ove signale i stvara tržišne neravnoteže koje vode u pogrešnu, netržišnu alokaciju ograničenih dobara i usluga.
Naime, ako država ograniči rast pojedinih cena, to jest definiše njihov maksimalan nivo, dolazi do rasta tražnje jer kupci žele više robe po toj (tržišno niskoj) ceni, dok na strani ponude ne postoji motivacija da se roba prodaje tako jeftino, tako da se ona smanjuje.
Zbog ove neusklađenosti najpre dolazi do nestašica.
“Američki ekonomista Harold Demsetz uporedio je kontrolu cena radi suzbijanja inflacije sa lomljenjem termometra koji pokazuje neželjenu temperaturu. I kao što cene neće na silu biti smanjene, tako ni uništavanje termometra neće dovesti do promene temperature. Naprotiv, ne samo da kontrola cena neće ukloniti i zamaskirati dragocene tržišne signale, već će i pogoršati situaciju stvarajući nestašice, crno tržište i druge probleme”, navodi se u analizi.
Većina današnjih ekonomista odbacuje ideju kontrole cena, a, pažnju javnosti su izazvali i oni koji imaju nešto umereniji stav i tvrde da je nedopustivo meriti rezultate Karterove i Niksonove politike iz sedamdesetih, perioda u kojem su dominirali nepovoljni ekonomski uslovi – kraj ere zlatnog standarda i neizvesnost u vezi s tim, kao i arapski naftni embargo, navodi se u analizi.
Svetska banka u kratkoj studiji od 24. maja 2022. ističe da kontrola cena u određenim uslovima može imati efekta, kada se želi sprečiti nagli rast cena osnovnih životnih namirnica i goriva i kada je potrebno suzbiti inflatorna očekivanja.
Mere treba da budu pažljivo dizajnirane, vremenski ograničene i primenjene samo na proizvode koji imaju veliko učešće u potrošačkoj korpi domaćinstava.
Budući da ograničavanjem cena neminovno dolazi do nestašica, država bi taj problem mogla da reši subvencionisanjem proizvođača za iznos razlike u ceni, što predstavlja ogroman izdatak i pretvara problem kontrole cena u problem javne potrošnje, upozorava Svetska banka.
Imajući u vidu da inflacija najviše pogađa siromašna domaćinstva, Svetska banka predlaže alternativnu meru – njihovo direktno subvencionisanje u vidu keš transfera, budući da kontrola cena obuhvata neselektivno celokupno stanovništvo, pa i ono najbogatije, i u tom smislu je u pitanju regresivna mera.
Međutim, iako politički nepopularne i ekonomski bolne, najdelotvornije mere su, ipak, one koje se odnose na monetarnu i fiskalnu sferu i baziraju se na restrikcijama tražnje u svakom obliku.
Za sada vodeće centralne banke sa oklevanjem sprovode monetarno stezanje – FED je podigao referentnu kamatnu stopu za 50 baznih poena na jedan odsto, a ECB (gde je inflacija u maju 2022. iznosila 8,1 odsto) planira prvo povećanje u poslednjih 11 godina u julu i to za 25 baznih poena, sa sadašnjih -0,50 na -0,25 odsto.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
