Fijaker, kao preteča automobila, ali i gradskog prevoza, u Novi Sad stigao je sredinom 19. veka. Sada, skoro 200 godina kasnije, možda je i veća atrakcija videti ga na ulici, nego kada se tek pojavio.
Fijakeri se najpre pojavljuju u Francuskoj, krajem 17. veka, da bi zatim stigli i u Beč.
Funkcionisali su po jednostavnom principu. Bile su to jednozaprežne ili dvozaprežne kočije kojima je upravljao fijakerista, najčešće harizmatičan čovek, pevljivog glasa, koji je znao i sjajno da zviždi.
On bi vas, za određenu sumu novca, transportovao od svog stajališta do željene lokacije, naravno, za određenu sumu novca.
Krajem 18. veka, u Beču je bilo oko 700 fijakera, a tada, 1790. godine počinje njihova numeracija i registracija.
U Novi Sad fijakeri stižu oko 1850. godine, a ubrzo se njihov broj povećava.
Prvo stajalište za fijakere u Novom Sadu postavljeno je na lokaciji današnjeg Trga slobode, gde se kasnije nalazilo i autobusko stajalište.
U drugoj polovini 19. veka, sve veće širenje grada uslovilo je i potrebu da se uredi prevoz građana u Novom Sadu.
Novosadski Magistrat je 1884. godine dobio nadležnost za izdavanje dozvola za javni prevoz putnika u Novom Sadu. Posebnim propisima uređen je izgled kola, radno vreme, kao i cenovnik.
U to vreme, prevoz se osim jednozaprežnim i dvozaprežnim kočijama odvijao i omnibusima – velikim kočijama, namenjenim za prevoz šest ili više putnika.
Kasnije, došli su tramvaji, pa autobusi, a fijakeri i fijakeristi polako su krenuli u zaborav.
Više nisu bili ni najbrži, ni najisplativiji vid prevoza, ali su posao uspevali da održe šarmom i pružanjem jedinstvene prilike za vožnju konjskom zapregom.
Tako je bilo sve do 1970-ih godina, kada je prestao sa radom i , kako kažu, poslednji fijakerista, čika Janika.
Danas, fijaker se na ulicama Novog Sada može videti najčešće u sklopu nekih manifestacija, najčešće zimi.
Predstavlja pravu atrakciju, jer su ljudi navikli na automobile i autobuse, pa je za one najmlađe, pa i malo starije, susret sa fijakerom često i prvi susret sa konjima.
Ujedno, to je i jedinstvena prilika za vožnju kočijama, što predstavlja pravi prozor u istoriju Novog Sada, ali i prevoza generalno.
Takođe, novosadski Deda Mraz nije ljubitelj letenja i irvasa, već kočije i konja.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
