Atmosfera u školi se zahuktavala, hodnicima su špartali moleri, stolari, parketari, a Cvijović je trčao od jednih do drugih kontrolišući ih. Domari i tetkice iznosili su pune kante šuta, profesori stručnih predmeta su sastavljali skripte za novoosnovane predmete, računarci su po čitav dan ukucavali nekakve spise i pravilnike, a i nama srbistima su ti papiri donošeni na lekturu, piše u ličnoj ispovesti Svetislav Pušonjić, daleke 2015. godine.
Njegovu priču, koja je neverovatno obimna i prepuna činjenica, bitnih da se sagleda način „stolovanja“ Gorana Cvijovića, Sonje Božić i drugih Cvijovićevih „kadrova“ nad Vazduhoplovnom akademijom kao ličnom imovinom, prenosićemo Vam kroz 17 nastavaka. Ovo je 7. deo.
No, presvlačenje “Drapšina“ u “školu za XXI vek“ nije se ograničilo samo na krečenje zgrade, promenu nameštaja i transformisanje strukovnih profila, već je podrazumevalo i mentalno preoblikovanje nastavnog kadra, čemu je Cvijović takođe prilježno sledovao. Meštri iz Brisela želeli su “novog nastavnika“ koji se “neće ponašati kao autoritet“ niti služiti “zastarelim metodama“, nego će adekvatno odgovoriti “izazovima vremena“ i sa decom raditi na “moderniji način“ (koji će im omogućiti da se lakše uklope u “globalni svet bez granica“).
U tu svrhu, odmah nakon “petooktobarske revolucije“, po školama širom Srbije se krenulo sa seminarima za obuku, gde su se učitelji, nastavnici i profesori bavili takozvanim “kreativnim radionicama“. Uterivanje tog briselskog projekta u srpske škole započeo je tadašnji ministar Gašo Knežević, ali je njime uistinu rukovodila Tinde Kovač-Cerović, inače žena pokojnog Stojana Cerovića (osnivača i vlasnika proevropskog nedeljnika “Vreme“).
Kao “savetnik“, a potom “državni sekretar u Ministarstvu prosvete“ ona tamo beše nešto kao neoliberalni prosvetarski guru, sa najbližim saradnicima predstavljajući novo ideološko jezgro srpske prosvete. Od starijih kolega, koji su već prošli nekoliko takvih seminara, slušao sam neverovatne stvari. Pričali su mi o “radu u grupama“ gde su se držali za ruke kao deca i pevali glupačke pesmice, stajali u krugu i jedni drugima bacali teniske loptice, poskakujući i izgovarajući neke mantre, pa su se uživljavali u razne nametnute uloge i improvizovali skečeve. Slušao sam da su u drugim školama neki čak mjaukali, lajali i njištali.
– Na seminaru u hotelu “Metropol“ morali smo svi da ustanemo i zažmurimo. – ispovedila mi je u poverenju koleginica. – Onda su nam predavači naredili da tako žmurećki hodamo po prostoriji sa rukama pred sobom i izgovaramo “Ja sam Prui, člankovito biće koje prepoznaje dodirom“. Ako nekoga dotaknemo u mimohodu, trebalo je da kažemo o kome je reč. Bilo mi je teško da poverujem da su se od zrelih i porodičnih ljudi mogle zahtevati tako ponižavajuće stvari. – Veruješ li mi da sam kod kuće plakala. – reče koleginica, starija žena pred penzijom. – Toliko sam se osećala srozanom, muž me je jedva smirio.
I, aprila 2006. godine jedan takav seminar je zakazan i u Vazduhoplovno-tehničkoj školi. Na oglasnoj tabli u zbornici okačen je spisak dvadeset učesnika, među kojima nađoh svoje ime. Seminar je naslovljen “Put kroz socijalni, emotivni, kognitivni i razvoj sebe“, a na dnu papira stajalo je obaveštenje da ćemo po njegovom okončanju dobiti sertifikat nemačke organizacije GTZ (Deutsche Geselschaft fur Tecnische Zusammenarbeit). Seminar je zakazan jedne subote u školskoj biblioteci. Njime je rukovodila pedagog Višnja Drobac (koja će nekoliko godina kasnije postati Cvijovićeva žena). Nakon kratkog uvodnog predavanja, zamolila nas je da posedamo u krug, te primakosmo stolice. Višnja je pronela zdelu sa bombonama iz koje smo uzeli po jednu. Svi su se kikotali i razmenjivali pošalice, a ja sam se osećao prilično glupo, kao na psiho-terapijskoj seansi za lečenje. – Dobro, sada neka svako od vas kaže nekoliko reči o kolegi sa svoje leve strane.
Idemo redom. – A zar nećemo prvo da pevamo? – upita sasvim ozbiljno jedna koleginica. – Ne – osmehnu se Višnja. – Ovo je pedagoški, a ne psihološki seminar. – E, šteta. Krenulo se sa “zadatkom“. Svako je rekao ponešto afirmativno o kolegi do sebe, uz odobravajući smeh ostalih. Stvarala se neka usiljeno razdragana atmosfera, kao da nismo profesori, nego nestašna deca na izletu. Među svima se najviše isticala Sonja Božić, koja se svaki čas kliberila, pljeskala dlanovima i izbacivala dosetke.
I drugi su joj sledovali, jedino sam ja ostao smrknut i natmuren. Kada sam došao na red, nešto sam promrmljao o profesoru engleskog koji je sedeo do mene, osećajući se sve gore. Zatim se prešlo na rad po grupama.
Višnja nas je rasporedila u četiri grupe sa po pet učesnika i podelila neke papire. Izvinila se što tekst “nije na srpskom“, nego “bošnjačkom“, jer je materijal direktno preuzet sa sličnog seminara u Bosanskoj Federaciji, pa nije bilo vremena da se “prevede“. Oštro me žignulo u grudima posle tih reči, pošto tekst beše ispisan najčistijom ijekavicom. Među papirima se nalazio i list sa nekakvih “deset radioničarskih pravila“, koja su nam savetovala da se “opustimo“, “ne stvaramo tenziju“, “promenimo svoje cipele sa drugima“ i slične detinjarije.
Na drugom papiru nalazio se tekst nekakve pričice, propraćene ilustracijama – o razbojnicima koji su upali u banku, uperili pištolj u šaltersku službenicu i naredili joj da im preda sve pare. Jedini svedok događaja bio je prosjak kraj ulaza. Svaka grupa je dobila zadatak da se uživi u ulogu nekog od aktera priče i interpretira događaj. – Može i u formi skeča. – pojasni Višnja. Kolege iz moje grupe baciše se na razradu.
Petnaest minuta kasnije skečevi su počeli. Najpre grupa oko Sonje Božić. Ona je ustala sa svog mesta i vrlo uživljeno odigrala ulogu šalterske službenice. Dohvatila je “slušalicu“, okrenula “direktora banke“ i zavapila o “pokradenom novcu“.
“Direktor“ je sa svog mesta umirivao “službenicu“, dok su ostali članovi grupe odglumili nekakvu uzmuvanost po “banci“ domišljajući se kako da doakaju pljačkašima.
Posmatrao sam groteskni prizor, sleđen pri pomisli da ću za koji minut i sam morati da se budališem na isti način. Još više me zabrinu što niko od prisutnih ne pokazuje znake nelagode, štaviše svi su se tek sada opustili, smejući se i kličući sve življe. Čak i koleginica koja se žalila kako je zbog sličnih stvari plakala.
– Bravo! – zapljeska Višnja po završetku njihove “interpretacije“. Prostorijom odjeknu aplauz ostalih. Aplauz koji me je tukao po pameti kao stotine čekića. Osetih se kao u sred sektaškog rituala, među masom hipnotisanih sledbenika.
– Višnja! – ne izdržah. – Može li jedno glupo pitanje? Svi se utišaše i pogledaše u mene. – Izvoli! – Kakve sve ovo ima veze sa nastavom? – Objasniću ti kasnije. – Meni ne moraš ništa da objašnjavaš. Samo ću reći kako mi je ispod časti da učestvujem u ovoj predstavi, pa ću od ovog trenutka biti samo pasivan posmatrač. U biblioteci muk. – U redu, to je tvoj izbor! – izusti zbunjeno Višnja, usiljavajući se da zadrži ljubazan ton. Sonja Božić me je gledala razrogačeno, usana rastvorenih od čuđenja. Bila je zapanjena suviše slobodnim ponašanjem za “pripravnika“.
“Zabole me“, pomislih, te pomakoh stolicu u stranu izdvojivši se, dok mi je srce tuklo od pomešanog uzbuđenja, gorčine i gneva. Seminar se nastavio. Iako je moja upadic a donekle pokvarila zabavu, narednih nekoliko sati sam bio svedok još luđih prizora. Morao sam da gledam kako se trojica kolega na vest o “pljački banke“ stropoštavaju na stolice od “infarkta“, pa matoru Zoricu Savić, članicu opštinskog odbora LDP-a (koja je učenicima jedanput delila letke svoje stranke), kako iskače iz svoje grupe da bi “uhapsila“ kolegu iz susedne. Jedva sam podnosio nesnosne aplauze i bolestan smeh.
Dušu mi je obuzimala tuga zbog strašnog mentalnog inženjeringa, kome se podvrgavao ne samo prosvetni kadar, nego čitava Srbija. Pomislih kako je rogatom pošlo za rukom da neprimetno ovlada srpskim institucijama, baš zahvaljujući cvijovićima, mitićkama i božićkama koji su mu se zdušno stavljali na raspolaganje. Cupkao sam nogom od nervoze čekajući da se sve okonča i pokupim sertifikat o ispunjenoj satnici. Po novom zakonu morao si imati sto sati tog đubreta da bi zadržao posao pet godina. A po isteku tog roka opet sve od početka za novih sto sati.
“Radionice“ su se najzad završile i na kraju seminara usledila je takozvana “evaluacija“. Višnja nam je podelila crveni i plavi samolepljivi listić, da ispišemo šta nam se na seminaru svidelo, a šta ne. Svi su ih ispisali i zalepili na tabli. Ja sam svoje zgužvao i bacio u korpu. Višnja je skidala najpre plave sa “pozitivnim komentarima“, glasno iščitavajući jedan po jedan – o “divnom druženju“, o “korisnom seminaru“, o tome da se “naučilo puno novog“.
Među “negativnim komentarima“ najubojitiji su glasili da je “falilo pivo“, da se “mogao dovesti i orkestar“ i slične dosetke. – Neaktivno učešće kolega! – pročita Višnja sa jednog. – Nekih kolega! – ispravi je Zorica Savić sa svog mesta, pogledavši u mene. Osmehnuh se u sebi, nestrpljiv da zbrišem iz nadrealne atmosfere u kojoj mi je glava pucala od uskomešanih i protivrečnih misli. Trgoh se kad Višnja sa poslednjeg listića pročita: “Pušonjić“. – Molim?! – Neko je tebe naveo kao… negativnost. – reče s nelagodom. Posmatrao sam je zatečen, no Višnja se okrenu ostalima, zahvali im na učešću i označi kraj seminara. – Samo nekoliko reči… – oslovih je pošto se pribrah. – …kad sam već prozvan. – Izvoli. – Kako neko ne bi pomislio da imam bilo šta protiv njega lično, reći ću šta zaista mislim o celoj ovoj stvari… Svi se utišaše i okrenuše prema meni.
– Kao prvo, reč “radionica“ sugeriše neki prostor u kome se nalaze neki alati za obradu nekog materijala. Ovde se radi o živim ljudskim dušama, što znači da u srži ovog poduhvata počiva shvatanje da su ljudske duše materijal koji treba obraditi. Najpre duše profesora da bi oni zatim isto to radili sa dušama učenika… – Mislim da suviše bukvalizuješ… – reče Višnja.
– Kao drugo, ne vidim šta je svrha cele ove kozerije, osim da se od nastavnog osoblja naprave deca, kako bi kasnije u učionicama deca mogla da se igraju sa decom… Višnja je ćutala.
– Kao treće, šta znači ovih “deset radioničarskih pravila“? Je li to nekakva parodija deset Božijih zapovesti? – Ne, to su samo predlozi, nikakve zapovesti… – reče Višnja. – Da, to se tako kaže eufemistički… – pa se uzdržah da dodam: kao kad Evropa pošalje “predloge srpskoj vladi“, koji se na kraju pretvore u zapovesti.
– I četvrto, što nema veze sa samim seminarom ali nije nebitno. – dohvatih drugi papir, okrenuh ga prema svima i prstom pokazah tekst – Ovo nije “bošnjački jezik“, ovo je srpski jezik ijekavskog izgovora. Reči poput “vrijeme“, “mjesto“ i druge koje se ovde koriste nisu “bošnjačke“, to su reči koje koriste i seljaci iz okoline Prijepolja odakle potičem, reči koje dan-danas koriste i moji roditelji, iako već decenijama žive u Beogradu, a oni nisu “Bošnjaci“ nego Srbi. Šta je to “bošnjački jezik“, ja ne znam, to nije ni lingvistička ni naučna kategorija, već obična politička konstrukcija.
U prostoriji je vladao grobni tajac, teži i temeljniji od onog na početku. Meni je srce lupalo od uzbuđenja, ali mi nije promakao pogled Sonje Božić, Hrvatice iz Osijeka, matematičara po struci. U njemu sam video presudu. Onu koju će šest godina kasnije potvrditi i sudija Ljejmena Halilji, na Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Kiselog izraza lica, Višnja se ponovo svima zahvalila i seminar se najzad okončao. Kolege su ćutke napuštale prostoriju, izbegavajući me kao da sam gubav. Iz škole sam izašao sam, pošavši trotoarom Dušanove, mimoilazeći parkirane automobile i ogolele krošnje, još nespremne da napupe. Nije mi bilo krivo zbog onoga što sam učinio, iako sam slutio da to neće proći bez posledica.
Nastaviće se…
Očekujemo od nadležnih organa da, u okviru velike akcije borbe protiv korupcije, provere i naše navode o zloupotrebama bivšeg direktora Vazduhoplovne agencije Gorana Cvijovića, njegove „partnerke“ Sonje Božić i svih drugih odgovornih lica.
