Profesorski poziv je, u svojoj suštini, poziv posvećen prenošenju znanja, razvijanju kritičkog mišljenja i obrazovanju budućih generacija. Profesor nije samo predavač već i mentor, istraživač i uzor studentima.
Međutim, poslednjih dana svedoci smo prizora koji više priliče uličnoj umetnosti nego akademskoj zajednici – deo profeora okupljenih u neformalnoj grupi „Slobodni univerzitet“ se, u performativnom duhu, upuštaju u „Potragu za rektorom“, umesto da se posvete studentima i svojim akademskim dužnostima.
Postavlja se ključno pitanje: da li su se profesori školovali da bi šetali ulicama i izvodili performanse ili da bi studente učili kako da misle, analiziraju i koriste stečena znanja za rešavanje složenih društvenih pitanja? Kada se vrate u amfiteatre, hoće li od studenata očekivati aplauze za svoje umetničke performanse ili za kvalitet znanja koje prenose?
S druge strane, rektor se oglasio i objasnio da ne može dolaziti na posao jer je zgrada Rektorata blokirana. Ako je Rektorat u blokadi, koju podržava upravo „Slobodni univerzitet“, postavlja se logično pitanje: zašto traže rektora na poslu? Ako je Rektorat u blokadi, zar nije dosledno da upravo zbog toga rektor ne može da obavlja svoje dužnosti u toj zgradi? Kako se može istovremeno podržavati blokada i istovremeno zahtevati prisustvo rektora na radnom mestu?
Ovaj paradoks baca novo svetlo na motive i doslednost aktera u akademskom životu. Da li je rešenje u javnim performansima ili u istinskom dijalogu? Da li profesorska odgovornost podrazumeva izgradnju kritičkog mišljenja kroz nastavni proces, ili se premešta na ulice kroz simbolične potrage? Akademska zajednica, a pre svega studenti, zaslužuju odgovore.
Zanimljivo je da je idejni tvorac „Slobodnog univerziteta“, alternativne mreže profesora sa Univerziteta u Novom Sadu, vanredni profesor Dinko Gruhonjić, koji pokreće i aktivno prednjači u nastojanjima da smeni rektora. Njegova borba, međutim, dolazi u trenutku kada mu je za napredovanje u zvanje redovnog profesora neophodno da se izabere novi rektor.
