LIPLJAN- Prilikom boravka na Kosovu i Metohiji upoznavali smo čitaoce portala Vojvodina uživo sa životom Srba iz raznih krajeva naše južne pokrajine. Izveštavali smo iz Gračanice i sa Gazimestana za Vidovdan, podelili sa vama priču o Crkvi Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, a čitaoce našeg portala Jasmina Stevanović sada pričom vodi na jug Kosova i Metohije, u Lipljan, mesto u kome je do 1999. godine živelo preko 6.000 Srba, a danas svega njih nekoliko stotina koji se okupljaju uglavnom u neposrednoj blizini porte.
Lipljan se nalazi na dvadesetak kilometara južno od Prištine, i jedna je od retkih gradskih sredina u kojoj je sagrađana srpska srednjovekovna crkva, i to jedna od najstarijih na Balkanu. Lipljan je jedini grad na Kosovu koji u svojoj porti ima dve crkve, Crkva Svetih Flora i Lavra i hram posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice koji datira iz 14. veka.
U porti crkve uvek je puno dece a nekima od njih je pripala i ta čast da za vreme liturgije oglašavaju zvona u crkvi.Među njima su dečaci Đorđe Cvejić i Petar Jerinić, sveštenikov sin. Po rečima domaćina, priloge koje dobiju od posetilaca jer nikoga ne ostave ravnodušnim, ovi mališani ostave kao prilog freskopisanju crkve.
Oni, zaigurno, nisu samo obični zvonari. Oni su poput svetionika, i njihov značaj doseže mnogo dalje nego što mislimo. Svaki zvuk lipljanskog crkvenog zvona „poručuje” da su Srbi tamo prisutni, da hramovi koje gradimo čekaju naša pokolenja i ona koja dolaze, a svi koji smo svedoci njihove lepote i značaja, samo potvrđujemo da ih ne ostavljamo, da ih čuvamo i da im se vraćamo.
Prvi pisani trag o postojanju crkve Vavedenja Presvete Bogorodice je iz 1331. godine, međutim nepoznato je kada je tačno izgrađena, te je nepoznato i ko je njen ktitor. Turci su nekoliko puta palili ovaj hram te su sve freske, dokle god je ruka mogla da dopre, oštećene. Na svim freskama su iskopane oči, ali i tako teško oštećene, vrhunska su umetnost. Po lepoti i gracioznosti, izdvaja se, ipak, freska arhangela Gavrila.
Pretpostvlja se da je bila sedište Lipljanske episkopije, sa freskama koje su kao knjiga utisaka srednjeg veka, kao svedoci jednog vremena, jer su ljudi na samim freskama zapisivali važne događaje, zapravo čuva zapise iz prošlosti koji su tako sačuvani. „Pominju se razna prezimena koja su davno izgubljena ovde u Lipljanu, pominju se neki događaji, ko je koliko zemlje imao, te je ova crkava kao arhiv” kaže Igor Čepkenović, iz stare lipljanske porodice, koja je se u Lipljan doselila još 1780. godine, a koji uz Ðorđa Milankovića oslikava crkvu.
Neposredno uz crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, u istoj porti izgrađen je novi hram, Crkva Svetih Frola i Lavra iz 20. veka , koja je delo arhitekte Aleksandra Deroka, projektanta spomenika kosovskim junacima na Gazimestanu. Postoje dosta sličnosti sa Hramom Svetog Save, poput kupole koja je sva u zlatu. U vreme komunističke vlasti, crkva Svetih Flora i Lavra je bila pretvorena u silos, a tokom pogroma 2004. godine je bačeno i nekoliko bombi u crkvenu portu u Lipljanu. Obnovljena je 2006. godine, a naši domaćini pričaju nam kako je nekoliko dana uoči 17. marta, ikona Presvete Bogorodice koja se nalazila u novoj crkvi, proplakala
Ove godine, 31. avgusta, ova crkva proslavlja 90 godina od početka izgradnje, kada je regent kralj Aleksandar Karađorđević darivao crkvu lipljanskom narodu. Nakon 90 godina od početka izgradnje crkve narod Lipljana i okoline, i onih u rasejanju, i uz pomoć Srba širom naše zemlje, a uz blagoslov Arhiepiskopa i Mitropolita raško-prizrenskog Teodosija i starešine hrama protojereja Dragiše Jerinića započeto je oslikavanje hrama 2022. god a završeno ove godine. “Sa živopisom smo krenuli krajem 2022. godine”, kaže freskopisac i ikonopisac Đorđe.
Crkvena porta u samom centru tako predstavlja mesto okupljanja, ostanka i opstanka srpskog naroda iz Lipljana. Ono što nikada nije ostalo upitno je volja, hrabrost i želja da se nešto više uradi da bi narod oživeo, jer kada oživljavamo crkve, onda i narod dobija volju da ostane na svome. Tako su, kako rekoše sveštenici, zapravo ljudi koji ostaju – crkva.
„Lipljan je možda i jedini grad na Kosmetu koji je multietnički, koji je opstao u tom smislu. Provokacije su uvek tu. Ako se nešto događa na severu ovde se to reflektuje. Ovo mesto im jako smeta, bode im oči jer porta je ogromna, skoro hektar. Smeta im to što oko crkve ne mogu da grade ništa jer spada pod zaštićenu zonu. Smeta im ova zastava koja je crkveno obeležje, oni to smatraju kao nacionalističko. Kad su bila ona dešavanja u Mitrovici preko noći su ušli i skinuli su zastavu Albanci. Nakon toga cela porta i crkva su pod video nadzorom zbog tih nekih manjih incidenata, ali sa porukom koja je vrlo jasna” naglašava Igor Čepkenović.
Ovo nije bila samo priča o očuvanju jedinstvenog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji, o dvema crkvama koje su, što bi Lubarda rekao, kao pasoši za budućnost. Ovo je priča i o umetnosti koju ni progon ne može zaustaviti, ovo je priča o mladim naraštajima koji spajaju prošlost i budućnost, stasavajući među dvema crkvama koje stoje jedna uz drugu, i svaka „priča” svoju priču – a pored njih, vijori se srpska zastava.
Jedan sjajan domaćin reče nam ovog Vidovdana: „Kosovo je, dragi gosti, moje koliko i vaše, samo ja imam tu privilegiju da tu živim i da ga odavde čuvam, a vi ga čuvajte u srcu.”
Jasmina Stevanović
Pročitajte još:
