BEOGRAD – Opozicija i njima bliski mediji i intelektualci tvrde da je glavni krivac vlast i zato su organizovali proteste. Njihov motiv je neiskren. Skriven je iza koprene lažne zabrinutosti. Ne može se u jednoj ruci držati jevanđelje saosećanja, a u drugoj bula razdora! Ultimatum političke ucene! Takvo saosećanje je lažno. Takva empatija je obmana, piše Milorad Bojović, stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik.
Kao i većina građana, voleo bih da je tema o kojoj pišem zaobišla Srbiju. Da su ubistva devetoro dece u OŠ „Vladislav Ribnikar” u Beogradu i osmoro ljudi u okolini Mladenovca ostala vesti sa udaljenih meridijana, koje u Srbiji interesuju samo urednike posvećene opskurnom uverenju da smrt i bizarnost privlače publiku.
Uprkos danima žalosti, o ubistvima se govorilo svakog dana. Ključna pitanja ostala su bez odgovora, ali su dati mnogi pogrešni tragovi. S kojim pravom mediji i jedan broj političara i analitičara relativizuju zločin? Ko i zašto nastoji da ubice opravda navnodno narušenim odnosima u društvu?
Poklonici zapadnih vrednosti za zločine optužuju palanački retrogradni mentalitet, zatucanost i netolerantnost. Oni kategorično tvrde da decu nisu ubile Scile i Haribde interneta već balkanska mitomanija. Kult oružja.
Branioci srpskog nasleđa uzvratili su da u Srbiji, sve do njenog ulaska u bezgranično carstvo apsolutnih sloboda, nije zabeleženo nijedno masovno ubistvo. Naročito ne dece. Da nije zabeležen nijedan mirnodopski masovni zločin, iako je svaka kuća imala oružje. Da je oružje počelo da puca po ugledu na zapadne filmove i serije. Oni tvrde da su Srbima u postpetooktobarskoj Srbiji hrana, odeća i lekovi bili potrebniji od sloboda koje su im ponuđene. Da su više želeli da imaju plate, bez kojih su ostali, od kablovskih TV kanala koji 24 sata, zločin nude kao jedinu zabavu. Jedinu kulturu. I jedini obrazovni sadržaj. I da apsolutna sloboda dolazi sa Istoka.
Nisu u pravu ni jedni ni drugi. Apsolutna sloboda ne postoji. Ona je fetiš. A svaki fetiš sabotira trezveno viđenje stvarnosti. Ne može lični zakon biti iznad prava drugih, iznad prava na život! Individualna sloboda nije i ne može biti najveća vrednost. Najizuzetnija vrednost je ljudski život! Nema uzvišenijeg bogatstva od dece. To povezuje istočnu i zapadnu civilizaciju. Zločini nemaju veze s balkanskim mentalitetom. Nema to veze ni sa zapadnim vrednostima. Još manje s politikom. Zločin je individualna stvar. Ali, zločinac se ne postaje slučajno. Preko noći. Pogotovo ne u adolescenstkom dobu. Deca ne legnu da spavaju kao anđeli, da bi se sutradan probudila kao demoni. To nije objektivno moguće. Uvek postoji neki tajni glas, kao kod Getea, Mana ili Bulgakova. Nek pregledaju njegov računar i mobilni telefon. Nek u skrivenim skladištima uređaja i u istoriji pretrage pronađu dokaze je li taj glas bio unutrašnji monolog, ili e-dijalog?
Opozicija i njima bliski mediji i intelektualci tvrde da je glavni krivac vlast i zato su organizovali proteste. Njihov motiv je neiskren. Skriven je iza koprene lažne zabrinutosti. Ne može se u jednoj ruci držati jevanđelje saosećanja, a u drugoj bula razdora! Ultimatum političke ucene! Takvo saosećanje je lažno. Takva empatija je obmana. Marketinški trik. Bezosećajni spin. Sračunata diverzija. Čini se da su samo čekali neku ovakvu nesreću, u nadi da će im to omogućiti rušenje vlasti i pobedu na izborima. Je li u tom slučaju posmrtni protest njihova Sveta liga? Je li smrt nedužnih njihova verzija Barutne zavere?
Istovremeno, pitam se je li sistem bio dobar kad je Dragan Čedić kod Leskovca ubio sedmoro ljudi? Je li sistem savršeno radio kad su ubijeni nedužni gardisti? Kad su poginuli vojnici na Pasuljanskim livadama? Kad je Dušan Marijanac u Futogu likvidirao oca, suprugu i četvorogodišnjeg sina? Je li sistem bio savršen kad je zemunski klan ubio predsednika vlade? Kad je Mladen Ogulinac iz Ledinaca silovao i ubio osmogodišnju Mariju Jovanović? Je li sistem bio na vrhuncu zadatka 2007, kad je Nikola Radosavljević likvidirao devetoro mirnih meštana Jabukovca?
Šta je država uradila nakon svih tih bestijalnih ubistava? Ništa! Šta je urađeno nakon zločina u Beogradu i Mladenovcu? Vlast je predložila mere za prevenciju budućih zločina. Razoružavanje građana. Snižavanje granice krivične odgovornosti. Prijem još 1.200 policajaca da obezbeđuju škole. Zapošljavanje većeg broja školskih psihologa. Šta je uradila druga strana? Sve te mere odbacila je kao nedovoljne i izlišne. Takav neumereni poriv i neobjektivni pristup nije koristan.
Pitam se da li bi istaknuti pravnici i profesori bili protiv snižavanja granice da se to, ne daj bože desilo njima, ili nekom koga poznaju? Metafizika je dobra kad se ne tiče lične muke. Kad je to apstraktni slučaj koji se tiče drugog. Ili drugih. Cenjeni profesori, uvaženi stručnjaci stvar treba da sagledaju iz ljudskog ugla. Iz ugla roditelja koji su izgubili decu. I to ne u ratno doba. Ne na liniji fronta. Ne u saobraćajnoj nezgodi. Izgubili su ih jer im je živote iz čiste obesti oduzeo njihov školski drug.
I niko od njih nije rekao šta će sada biti s ubicom koji je izigrao zakon? U koju školu će da ide? Hoće li da se vrati na mesto zločina? Da sedne u prvu klupu? Niko od zabrinutih profesora prava, psihologa i stručnjaka za lansiranje istih priča o dobrim dušama, koje zbog zlostavljanja i neshvaćenosti postanu zle, nije odgovorio treba li ga pustiti među decu? I s kojim pravom?
Nekima smeta odluka o razoružavanju. Ne razumem zašto? Svim silama su se zalagali za ukidanje služenja vojnog roka. Protive se njegovom vraćanju, iako bi tamo mogli da pucaju do mile volje. A u isto vreme traže pravo da imaju pištolje. Šta će bilo kom pristojnom čoveku oružje? Od koga se brani? Koga hoće da napadne? Treba li mu da bi pucao na svadbama i drugim veseljima? Ili da osigura svoju bezbednost? Od koga? Čime se taj uplašeni građanin bavi? Ko ga ugrožava? Dok sam bio glavni urednik pretili su mi više puta. Nikad nisam pomislio da treba da se naoružam. Znao sam, ako hoće da me pretuku ili ubiju, sačekaće me u mraku. Iza ćoška. Kad se ne nadam. Kao što je i Kosta Kecmanović ubio svoje drugove. Kad se nisu nadali. Kad si na meti nečasnih, oružje ne služi ničemu. Međutim, nije bez osnova ni bojazan da je razoružavanje plan demijurga iz inostranstva kojima smeta slobodna Srbija.
To ne treba tumačiti kao teoriju zavere. Sun Cu u Umeću ratovanja kaže: „Pre nego napadneš neprijateljski grad, pošalji špijune i ubice nek u njemu seju strah i smrt”. Nisam uveren da postoje ljudi koji iskreno smatraju logičnim da trinaestogodišnjaci, kojima su teške torbe, i koji se žale na preobimno gradivo, unakrsno proučavaju zakone i krivično-procesno pravo i pucaju bolje od Zorane Arunović. Krivični zakonik ne čitaju ni odrasli, a kamoli deca. To nikog ne zanima, osim kriminalni um. Rezultat košarkaške utakmice ne spada u razumne razloge čak ni za svađu.
Ali to može biti podesan izgovor za masovno ubistvo u zemlji koju međunarodna zajednica, jedan deo političkih stranaka i medija predstavlja kao zajednicu posvađanih i sukobljenih ljudi.
Još šezdesetih godina 20. veka, timovi psihiloga u SAD detektovali su postojanje sistematske desenzibilizacije i zastrašivanja javnosti kroz umobolne, ničim izazvane masovne zločine i njihovu promociju u medijima. A više naučnih timova proučavalo je negativne efekte hronične izloženosti nasilnim video igricama i sklonosti ka nasilju. Naučnici su ustanovili da ponovljena izloženost medijskom nasilju razvija ravnodušnost prema zločinu, smanjuje empatiju, povećavajući bezosećajnost i sklonost ka nasilju.
Još devedesetih, a naročito posle 2000. godine, paralelno s međusobnim istrebljivanjem kriminalaca, Srbiju su poplavile vesti o masovnim, neobjašnjivim civilnim zločinima, koje smo poznavali samo iz američkih filmova. Kada ubice postanu ljudi iz našeg komšiluka, zaprepašćenje i samilost iščezavaju. Ostaje jedino briga za goli život.
Jedan deo javnosti predlaže zabranu rijaliti programa. Podržavam. Sledeći istu logiku onda treba zabraniti sve serije na javnom servisu koje slave ubistvo, zločin i kriminal. Sve filmove i serije o zločinima na kablovskim kanalima zaključati, i učiniti ih nedostupnim deci i maloletnicima. Ako su im dostupni u bilo koje doba dana, deca zločin i kriminal neće gledati kao nešto grozno i zabranjeno, nego nešto što je prihvatljivo i dopušteno. Decu treba izvući iz ralja besmisla i vratiti im detinjstvo. U ruke im treba staviti knjige i klikere. Lutke i lastiše. Ko god mobilni telefon drži za boga dečije sreće, vara se. Taj nije razumeo ni Tolkina ni Yeksona. U Palantiru ne stanuje dobro, već oko Sauronovo. Ali, niko od kritičara vlasti nije tražio zabranu mobilih telefona u školama. Pitam se treba li hram poverenja dizati mobilnom telefonu ili vrlini? Drugi traže da se otkažu svi događaji. Da život stane. To nije dobro. To ne vodi ničemu.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
