Najprijatnije iznenađenje u dresu “orlova” u prošlim kvalifikacijama za SP u Kataru priča za 24sedam
“To dete zna da igra fudbal, ono je sve već pokazalo igrajući za Partizan, a očigledno je još napredovao ovih godinu dana u Francuskoj i Belgiji”, pričao je prošlo proleće iskusni srpski trener Milorad Kosanović za 24sedam o Strahinji Pavloviću posle jedne od njegovih odličnih partija u dresu reprezentacije Srbije.
Nije se zadržao na tome. O njegovom daljem napretku najbolje svedoči izdanje u Lisabonu protiv Portugala. Sve se savršeno uklopilo na “Lužu”, od Piksijeve napadačke taktike, do Pavlovićevog pratkitčnog izvođenja. Bio je štoper, bek i krilo, a pre svega hrabar u svim situacijama. Još da je na Piksijev način razmišljao i hrvatski stručnjak Niko Kovač, možda o njemu danas ne bi pričali kao bivšem treneru Monaka.
– Godina je bila dobra, zbog reprezentacije, naravno. Igrao sam gotovo sve utakmice i što mi je najvažnije osetio sam se da sam deo te ekipe, kao da sam rastao sa svim tim igračima godinama – priča Strahinja Pavlović za 24sedam i nastavlja:
– Dobio sam veliko poverenje od selektora i to mi je mnogo značilo. Sećam se pred utakmicu sa Irskom … Nisam znao da ću igrati, ali jesam se nadao. Počinje utakmica, ide nam kako nam ide, Irci poveli, a Piksi mi viče “igraj samo, slobodno”. Ništa mi više od toga nije bilo potrebno. To mi je mnogo značilo. Osetio sam da imam njegovo poverenje i da samo treba da igram kako znam, da će sve doći na svoje i tako je i bilo na kraju.
Onda se dogodila utakmica sa Portugalom i 0:2 i već posle pola sata…
– Srećom pa u fudbalu postoji poluvreme. Tu smo se malo pribrali, selektor je malo promenio igru i rekao nam da ne padamo u paniku zbog primljena dva gola, već da samo razmišljamo o sledećem poluvremenu i da što jače pritisnemo Portugalce na njihovoj polovini. Sećam se da je rekao ako smanjimo brzo na 2:1 da će do kraja biti naši sigurno, da ćemo im dati još jedan.
Kod nas nije važilo pravilo da “napad donosi pobede, a odbrana trofeje”. Kada se vrati film čini se da nam je napad bio sve.
– Slažem se! Igrali smo od starta napadački, trudili smo se da pobeđujemo, ali da igramo lep fudbal. Eto, ako se samo pogleda moja uloga i igra, videćete da sam svaku utakmicu više vremena igrao na protivničkom delu terena i da sam išao visoko do njihovog šesnaesterca, nego što sam stajao pozadi. Nekada smo tako dolazili u situaciju da primimo i glupe golove kao protiv Portugalaca ili Irske u Dablinu, ali to je na neki način bila cena takvog našeg opredeljenja. Desi se jednostavno pad koncentracije, tako da smo svesni svega što dobro radimo i onoga što još moramo da popravimo u igri. Ipak, mislim da smo na kraju nagrađeni prolazom na Mundijal zbog svega što smo prikazali i onaj gol Mitra u Lisabonu došao je zasluženo, nije bio slučajan.
Kažu da je atmosfera u timu bila preduslov da se dođe do cilja?
– Nije preterivanje, ali ja stvarno jedva čekam okupljanje i utakmice reprezentacije. Tako je bilo kroz cele kvalifikacije, a to vam je dokaz atmosfere koju imamo. Ja sam najmlađi sa 20 godina, ali nikad nisam osetio kod starijih igrača da su me gledali drugačije od drugih. Taj respekt od njih samo mi je povećavalo samopouzdanje, jer, ipak, sam dolazio iz kluba gde nisam redovno igrao.
Kako ste se nosili sa saznanjem da ste u reprezentaciji starter, a da se u Monaku još borite za minute?
– Razdvojio sam te dve stvari. Nije baš jednostavno da shvatiš kako sa reprezentacijom ideš na Svetsko prvenstvo, a u klubu sediš na klupi, ali tako se namestilo. Nisam srećan što je tako, voleo bih da igram više. Videćemo šta će se dalje dešavati, da li ću svoju šansu sačekati u Monaku ili na nekom drugom mestu.
Kakav je bio vaš odnos sa smenjenim trenerom Nikom Kovačom?
– Odličan, sve je bilo profesionalno između nas, nije to razlog. Bilo je i malo nesreće, recimo protiv Lila skrivim penal i dobijem crveni, a pre toga odigram dobro. Videćemo, kažem, voleo bih da ovde dobijem priliku, ali nikad ne znaš gde sve fudbal može da te odvede. Brzo se menjaju stvari.
Da li postoji nešto konkretno što se sprema za ovaj prelazni rok?
– Nisam pregovarao ni sa jednim klubom ako ste na to mislili. Znam da postoji interesovanje, jer su, srećom (smeh), klubovi pratili naše utakmice u reprezentaciji, ali još se nije ništa važno dogodilo. Rano je još da se priča, ali, sa druge strane, ne mogu tako lako da se pomirim s tim da igram malo. Sledeća godina je Katar, želim da budem u konkurenciji za tim i da tamo napravimo nešto značajno.
Šta bi bilo to značajno?
– Prvo bih voleo da prođemo grupu, da najpre o tome razmišljamo, a kad uđemo u nokaut fazu da idemo što dalje. Da vidimo koga ćemo dobiti u grupi, pa onda da pravimo planove.
Koliko stižete da pratite Partizan?
– Sve što mogu, ništa ne propuštam. Poslednju utakmicu protiv Kolubare sam, na primer, odgledao u svlačionici. Završili smo trening i odmah sam ih pustio na telefon da odgledam drugo poluvreme.
Šta mislite o Stanojevićevoj ekipi?
– Mislim da su momci zasluženo postali jesenji prvaci. Sustigli su ih umor i povrede na kraju, pa su i pored toga prošli dalje u Ligi konferencije. Zaslužili su da budu prvi, ali svi znamo da je pravi cilj da na kraju budu šampioni…
Koja je razlika između vašeg Partizana i današnjeg?
– Osnovna razlika je u tome što oni pobeđuju na malim mečevima, dok smo se mi najčešće mučili da ih dobijemo. Možda smo igrali lepše i bolji bili u derbijima sa Zvezdom, ali ova ekipa sigurnije izgleda kad igra ove druge mečeve koji donose titulu.
Dolaze li u sećanje vremena iz Partizana?
– Uh, često pomislim na izgubljeni Kup protiv Vojvodine u Nišu, ali i na onaj koji smo osvojili kad smo pobedili Zvezdu na Marakani.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
