Postoji nešto u tom poslednjem petku pre početka leta. Nije običan petak. Ne oseća se u njemu samo olakšanje jer je radna nedelja gotova, nego i neko tiho uzbuđenje, kao da vazduh zna šta se sprema. Grad diše sporije, ljudi hodaju laganije, a čak i oni koji kasne na sastanak pogledaju u nebo — jer nebo najavljuje promenu.
Sutra počinje leto. Kalendarski, zvanično, suncem zapečaćeno, a danas… danas smo na pragu.
Petak pred leto je dan kada duša hoće da pobegne iz cipela, da izleti iz kancelarije, da sedne na bicikl i vozi bez cilja. To je dan kad više niko ne razmišlja o Excel tabelama, već o tome da li će prvo kupiti sladoled od jagode ili čokoladu s komadićima leda.
To je trenutak u kojem nas telo lagano podseća da je vreme za više hodanja bosim nogama, za kožu koja pamti sunce, za večeri koje ne žure nigde, za priče koje se pričaju u mraku, uz zvuk zrikavaca i daleko svetlo iz nekog dvorišta.
I nije važno gde ćeš biti ovog leta. Možda nećeš stići do mora, možda nećeš promeniti kontinent, ali leto ne pita za pasoš. Leto dolazi i na balkon. U tvoje dvorište. Na tvoj stari bicikl. U termos sa hladnom kafom. U piknik s ćebetom na travi iza zgrade. Leto zna da pronađe svakoga ko je spreman da ga primi — bez liste zadataka i očekivanja.
Upravo zato, ovaj petak je više od običnog dana. On je prag između „moram“ i „mogu“, između „posao“ i „pauza“, između „sve se mora stići“ i „sve će doći kad treba“.
Možda ćeš večeras ostati budan duže, bez griže savesti. Možda ćeš sutra ustati ranije nego inače, ne zbog alarma, već jer te budi svetlost koja obećava. Možda ćeš prvi put posle dužeg vremena sesti u tišini i pomisliti: „Evo ga. Stiglo je.“
Ne dolazi bučno. Ne nosi znakove i transparente. Samo se desi. U jednom dahu vetra. U suknji koja leprša na raskrsnici. U pesmi iz kola koje stoji na crvenom. U staklenoj flaši s limunadom. U tebi koji napokon zastaneš da pogledaš oblake.
Isključi ekran. Izađi. I ako te neko pita šta planiraš ovog leta, ti samo kaži: „Planiram da budem.“
Jer, to je jedini plan koji leto razume.
