U nekim krugovima još uvek postoji žestoka debata o tome da li Pluton treba da bude planeta ili ne.
Pitajte astronoma, i njihov tipičan odgovor bi bio nešto poput – ako je Pluton planeta, onda postoji mnogo drugih tela tamo u Sunčevom sistemu koja takođe treba smatrati takvim. Jedna od njih je Haumea, malo istražena stena u Kajperovom pojasu koja je jedan od najčudnijih velikih objekata tamo. Sada, tim iz NASA-e ima novu ideju o tome kako je do toga došlo.
Pošto je Haumea tako daleko, nema mnogo čvrstih podataka o njoj. Sonda ga nikada nije posetila, a suviše je mala i udaljena da bi se pravilno izmerila zemaljskim teleskopom. Tako su se istraživači zainteresovani za to okrenuli onom omiljenom alatu većine astrofizičara – kompjuterskim modelima.
Međutim, kompjuterskim modelima su potrebni inputi za predviđanje, a postoji nekoliko bizarnih stvari koje već znamo o Haumei. Jedan je koliko se brzo okreće – dan traje samo četiri sata na njegovoj površini, mnogo kraće od dana bilo kog objekta slične veličine u Sunčevom sistemu. Pored toga, izdužen je, izgleda kao lopta za američki fudbal, a ne na sferni oblik koji većina tela njegove veličine poprima.
Takođe ima neku „porodicu“ koja prisustvuje – male kuglice od onoga što izgleda kao vodeni led koje plutaju u sličnoj orbiti oko glavnog tela Haumee. Nešto kao meseci, ali se ne smatra takvim. Pa kako je nastala sva ova čudnost? Da bi razumeli, istraživači su morali da se osvrnu u prošlost – i da naprave neke procene, naravno.
To je bio proces u dva koraka. Prvo, Jessica Noviello, istraživač u NASA-inom centru za svemirske letove Godard, razvila je model koji zahteva samo tri različita ulaza – Haumeinu veličinu, masu i brzinu okretanja. Rezultati tog prvog modela, kao što su veličina i gustina jezgra tela, zatim su ubačeni u drugi model koji je korišćen kao iterativna osnova za pronalaženje procesa stvaranja koji odražava kako Haumea izgleda sada.
Uvođenje malih promena u te ulazne parametre finalne simulacije rezultiralo je skupom očekivanih ishoda, koji bi se mogli uporediti sa izmerenom realnošću. Ali je takođe istakla nekoliko zanimljivih karakteristika koje su se verovatno desile kada je Haumea formirana.
Prvo, verovatno ga je udario masivni objekat na početku njegove istorije. Otuda i dramatični spin. Ali, iako bi udar srušio delove Haumee, verovatno bi bio previše nasilan da se jednostavno formiraju male kugle leda koje su sada poznate kao njena „porodica“.
Stvaranje tih sićušnih ledenih kuglica zahtevalo je drugi proces, koji je trajao mnogo duže, ali je verovatno imao veliki uticaj. Brzo okretanje prouzrokovalo je da gušće stene skliznu dole u jezgro patuljaste planete i te stene su počele da rade nešto neočekivano. Pošto su, kao i sve stene, bile radioaktivne, počele su da tope vodeni led koji se zgrušao na Haumeinoj spoljašnjoj ljusci.
Nešto od te vode je zatim poplavilo u jezgro, stvarajući supstancu nalik glini, koju je brza centripetalna sila potom isplela kao grnčar, stvarajući izduženi oblik kakav danas vidimo. Pored toga, neke od ledenih kuglica su izgubile stisak na glavnom telu i nežno se odlomile da bi formirale manja ledena tela koja se još uvek rotiraju u istoj orbiti kao matična patuljasta planeta.
Ovi rezultati su svi iz simulacija u ovom trenutku, ali imaju smisla i sa logičkog i sa naučnog stanovišta. Međutim, proći će još neko vreme pre nego što prikupimo bilo kakve konkretnije podatke o Haumei ili njenim rođacima iz Kuiperovog pojasa. Do tada, astrofizičari će morati da se zadovolje radovima poput onog dr Noviello i njenog tima koji je nedavno objavljen u Planetari Science Journal.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
