Čuveni Šveđanin je ispričao o najranijoj mladosti u Jugoslaviji, sukobu pa ljubavi sa Mihom…
Jedan od najboljih i najpopularnijih fudbalera 21. veka, pa i šire, Zlatan Ibrahimović otkrio je mnoge nepoznate detalje iz svog života, među kojima su i mnoga vezana za bivšu Jugoslaviju.
Ibrahimović je Šveđanin, ali je dete iseljenika iz SFRJ. On je u intervjuu za Korijere dela Sera ispričao i najpotresnije detalje iz svog života.
A na kom jeziku razmišlja?
– Zavisi. Na terenu nikad ne razmišljam na švedskom. Suviše je to blag jezik, a na terenu morate da budete nestašni. Zato razmišljam na slovenskom. Ponekad na engleskom i italijanskom. Ali, u porodici radimo sve švedski. Tipa, skidamo obuću kad ulazimo u kuću, šetamo se u čarapama. Nemamo poslugu. Imamo samo čistačicu koja radi sve, a ostalo radimo sami.
A da li se osećate kao Šveđanin?
– Ja jesam Šveđanin, ali i mešavina. Majka mi je Hrvatica, katolkinja, a otac Bosanac i Musliman, a najveći deo karijere sam proveo u Italiji.
Mnogo je tu intimnih pitanja, pa i ono za mnoge najbitnije – religioznost. Zlatan je u svom stilu odgovorio na pitanje da li veruje u Boga?
– Ne. Verujem samo u sebe.
Ne verujete ni u zagrobni život?
– Ne. Ovo je život. Kada umrete, mrtvi ste. Ja čak ne znam ni da li želim sahranu ili grob, mesto na kome će oni koji me vole patiti…
A da li si sujeveran?
– Ne. Ne volim kada govore stvari tipa “srećno”. Ne treba mi to. Ja odlučujem kako će se stvari odvijati.
– Moje najranije sećanje je Jugoslavija. Odveli su me dok sam bio dete, autom, vozom. Tada je tamo još bio komunizam. Potpuno drugačiji svet. Kada je počeo rat, moj otac je mnogo patio. Svaki dan nam je stizala vest o smrti nekoga koga je poznavao. Pomagao je izbeglicama. Uvek je hteo da mene zaštiti. Nije mi dao da idem na sahranu kada mu je umrla sestra. Međutim, kada je moj brat Sapko preminuo od leukemije, bio sam tu. Brat me je čekao i prestao je da diše ispred mene. Sahranili smo ga po islamskom obredu, moj otac nije pustio ni suzu. Sutradan je otišao na groblje i plakao od jutra do večeri. Sam.
Kakvi ste bili kao dete?
– Bio sam dete koje je uvek patilo. Čim sam se rodio, babica me ispustila sa metar visine. Celog života sam patio. U školi sam bio drugačiji; drugi su bili plavi, sa svetlim očima i normalnim nosevima. Ja sam bio taman, sa velikim nosom. Govorio sam drugačije od njih, kretao se na drugačiji način. Roditelji mojih školskih drugara potpisivali su peticiju da me izbace iz razreda. Uvek me pratila mržnja. I na početku sam reagovao loše. Izolovao sam se. Kasnije sam naučio kako da patnju i mržnju pretvorim u snagu, u gorivo. Ako sam dobro, igram dobro. Ali, ako sam besan, ako sam povređen emotivno, u bolovima, igram bolje. Kada me vole, uzimam mnogo, ali kada me mrze, uzimam više.
Podsetili su se i čuvenog San Rema, kada je Ibrahimović pevao sa Sinišom Mihajlovićem, iako su se na terenu često svađali.
– Siniša me tokom meča provocirao, govorio mi je grozne stvari na slovenskom, tačnije na srpskohrvatskom jeziku i ja sam pao na to. Sada me zove “bato”: mali brate. Kada se razboleo od iste bolesti kao moj brat Sapko, hteo sam da dođem u Bolonju, zbog njega. Mihajlović je na terenu bio loš, baš kao i Balak, profesionalni provokatori, ali je ipak saigračima davao sve što ima. Za razliku od Materacija, koji je uvek išao s leđa da vas povredi. Mi fudbaleri odmah znamo kada neko startuje da vas povredi ili prosto jako ukliza, kao što su Kjelini, Stam, Maldini…
Novinar je na kraju razgovora rekao: “Ibro, izbliza si zaista dobar”. Kada je Zlatanu odgovorio da je pomalo razočaran time, na šta mu je Ibrahimović rekao:
– Dobar sam jer smo ćaskali sat vremena. Da ste na terenu, rastrgao bih vas na komade.
