A, svi su već pomislili da će se gost uspavati
Brukanje Partizana se nastavlja, agonija na terenu, tribinama, u svečanim ložama kao da nema kraja, jer je posle Mladosti GAT, Šerifa i Radničkog 1923 i slabašna ekipa Kolubare uspela da se “omrsi” u Humskoj osvojivši veliki bod – 1:1 i to bez mnogo muke. Poveli su crno-beli golom Bibarsa Natha iz jedanaesterca, a izjednačio je Marko Mrkić u završnici drugog poluvremena, uz katastrofalnu igru i gorak utisak kompletne utakmice koja je samo produbila katastrofu.
Tanko, tanko, tanko… Bezidejno, tromo, sporo, bez intenziteta, ideje, bez prave akcije koja bi makar nagovestila da se kriza bliži kraju, bez svetle tačke, sem možda mlađanog Mihajla Ilića, koji je nekolicinom reakcija nagovestio talenat i zavredio poneki aplauz oko 500 mazohista na tribinama stadiona u Humskoj.
Partizan je promenio trenera, ali nije loše navike. nije iskorenio probleme kojima tim robuje od početka proleća i da ne beše tog gola sa bele tačke u uvodnim momentima, ono malo publike, što je došlo na tribine da se samokažnjava antifiudbalom, ne bi imalo za šta da se “uhvati” u prvih 45 minuta.
Do jedanaesterca u petom minutu je možda i delovalo da će crno-beli unaprediti vizuelni efekat, tim pre što u večitom derbiju drugo poluvreme i nije bilo tako loše. Jurnuli su igrači Partizana na Kolubaru, odmah zapretili preko Meniga (udarac sa distance), pritisnuli Lazarevčane da bi u 5. minutu i došli do cilja – udarca sa bele taćke.
Bio je to pokušaj Kvinsija Meniga da uputi centaršut, na koji je nespretno odreagovao Andrija Radovanović, zakačivši loptu rukom, pa je sudija Srećković dosudio kazneni udarac, a Bibars Natho bez problema pogodio mrežu za vođstvo – 1:0.
Delovalo je kao idealan scenario za povratak samopouzdanja, ali umesto toga Partizan je naprosto – stao. Minuti posle gola su donosili tek nagoveštaje akcija i kako je vreme odmicalo Duljajev tim se “gasio”, a Kolubara, osetivši da na drugoj strani terena nema pretnju, postajala sve kuražnija, iako je isprva delovalo da se predala.
Uspeli su gosti da uspostave balans, da pre svega zatvore prilaze svom golu, mada i nisu morali previše da se trude, jer su igrači Partizana grešili u serijama i to u osnovnim fudbalskim elementima – pasu, prijemu, postavljanju, pa je Lazarevčani imali priliku i da zaprete i polukontri i kontri, no, nedostajalo je i njima pravih rešenja u poslednjoj trećini terena. Tek dva udaraca Đuranovića za poluvreme i nekoliko brzih tranzicija su suviše malo čak i za “razmagnetisani” Partizan.
Od 25. minuta Partizan je u potpunosti ostao bez podrške sa južne tribine, pošto su navijači napustili stadion, ostale su samo dve manje grupe na “istoku” i “zapadu” i to je dodatno uticalo na gorak ukus, ali i verovatno i na sam motiv igrača, koji su pokušavali da se prenu i prevaziđu da su ostali prepušteni sami sebi, ali nije išlo.
Istina, mogao je Partizan da duplira prednost neposredno pošto su se tribine ispraznile kada je Natho proigrao Meniga u kazenom prostoru, međutim, Holanđanin je šutirao slabijom, levom nogom i nije pogodio metu.
Sve posle toga je, da citiramo repliku iz domaćeg filmskog ostvarenja, bila – taština praznine, borba između dva kaznena prostora, igra u “istoj” brzini, bez promene ritma, prave akcije ili prilike vredne pomena
Rešio je Duljaj da već u poluvremenu koriguje tim, da pokuša sa Danmilom Pantićem da iole ubrza vezni red (umesto Traorea) i dođe do kakvog-takvog ritma u nastavku, koji bi doneo više prilika i eventualno ndrugi gol.
I promena se isprav osetila, pripretio je Menig čim je počeo nastavak, a potom su crno-beli istrčali i sjajnu kontru, upravo preko Pantića koji je posle sprinta od 80-tak metara, proigrao Natha, spojio ga sa golom, ali je Stanivuković izašao na vreme i skratio ugao Izraelcu odbranivši udarac sa desetak metara.
Još desetak minuta je trajala inicijativa Partizana, nešto bolja igra u polju, a onda se ponovio scenario iz prvog poluvremena – gašenje.
Čim je Kolubara prvi put pripretila, bilo je to u 62. minutu kada je Ilija Milićević nadskočio Uroševića na petercu i poslao loptu preko prečke, Partizan je “povukao ručnu” i više nije ličio na organizovanu grupu, već na ražalovanu vojsku, u kojoj su i “general i kaplar” jednako loši.
Kao posledica svega – izjednačenje. Bio je to 71. minut, loptu je na ivici kaznenog prostora primio Kočović, gotovo slučajno, uz žongliranje probio odbranu, a potom nesebično uposlio Marka Mrkića, koji je pogodio nebranjenu mrežu – 1:1.
Voda je po ko zna koji put ovog proleća ušla u uši, pa su tako i izmene bile jednako tragične kao igra, te je teren napustio Menig, jedini iole agilan igrač Partizana, potom i Kolorado, kako bi se valjda sačuvao od isključenja i ništa to nije donelo sem spoznaje da crno-beli trenutno po igri i rezultatima ne zaslužuju da budu u gornjem delu tabele u Srbiji, a kamoli da se nadaju Ligi šampiona.
Vika i dreka ono malo entuzijasta sa tribina, haotični pokušaji ekipe da se prednost vrati i sačuva obraz nisu orodili plodom, jer postojeći tim Partizana jednostavno nema samopouzdanje, a nema ni kvalitet i znanje da “okrene” rivale nalik Kolubari, o jačima da i ne zborimo…
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
