PANČEVO – Prvakinja baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, Pančevka Tatjana Tatić, nastupila je nedavno u Rojal Albert Holu u Londonu u baletskoj predstavi “Romeo i Julija”.
Ovaj balet Johan-a Kobborga sa Sergejem Polunjinom u glavnoj ulozi odigran je u Londonu 1. decembra pred 7.000 ljudi! Tatjana Tatić je pre dve godine postala stalna članica baletske trupe Sergeja Polunjina i ostvarila je tri uloge u ovoj predstavi (Julijina drugarica, Julijina vizija i ansamblu).
Vratila se u Pančevo i neizbežno je bilo da je pitamo kakve utiske je ponela iz Londona i kako izgleda biti deo trupe najpoznatijeg svetskog igrača baleta Sergeja Polunjina?
Zaista je velika čast biti u trupi Polunjina. On je najveća zvezda na svetskoj baletskoj sceni, a zajedno u trupi igramo već dve godine. Balet “Romeo i Julija” mi je jedan od omiljenih. Premijeru u koreografiji Johana Koborga smo imali pre malo više od dve godine u areni u Veroni. Ove godine smo konačno dobili šansu da je odigramo u Royal Albert Hall-u u Londonu. Zbog pandemije su više puta odložili predstavu. Sama zgrada odiše umetnošću, neverovatna scena i gledalište sa više od 7.000 sedišta. Znajući koji su umetnici nastupali tu – bilo mi je više od ostvarenja sna. Naporno smo radili, skoro tri nedelje sam bila u Londonu i radili smo po ceo dan bez slobodnog dana. Na dan predstave smo imali jednu prostornu i dve generalne probe, tako da nas je umor već sustigao do momenta kada je trebalo da izađemo i igramo pred publikom. Ali sve se to zaboravlja kada “udari” adrenalin, kada izađete na tako jednu savrsenu scenu i pred toliko ljudi – umetnost počinje i tada čovek može samo da uživa.
Nadam se da nećemo dugo čekati za sledeću predstavu, već su nam pomenuli da bi trebalo da odemo u Njujork, a nakon toga na istok u Kinu sa istom ovom predstavom.
Tatjana Tatić je ovogodišnja dobitnica nagrade „Nataša Bošković“, jednog od najprestižnijih strukovnih nagrada, koje Udruženje baletskih umetnika Srbije dodeljuje za najbolju interpretaciju klasičnog ili neoklasičnog stila u oblasti baletske umetnosti. Koliko Vam je ta nagrada važna i koliko Vam znači?
Svaka nagrada je važna. Naravno i pokazatelj je da ste uradili nešto što je ostalo upečatljivo i zapaženo više od nekih drugih stvari. Zaista naporno radimo za svaku predstavu, a pogotovo premijeru i nagrade nam daju vetar u leđa za dalje, ali i obavezu da ne smemo otići ispod nivoa koji smo već pokazali. To znači da nema stajanja! Naš profesionalni vek je kratak i treba iskoristiti i uživati u svakom minutu!
Kada će beogradska publika ponovo moći da Vas vidi u nekoj od baletskih predstava?
Od kada sam se vratila iz Londona, spremam predstavu “Krcko Oraščić”, koja će biti izvedena 27. decembra na velikoj sceni Narodnog pozorišta.
Poslednjih godinu i po dana za mnoge umetnike, a posebno baletske igrače bilo je više nego stresno. Bez redovnih vežbi, bez publike, bez scene… Ipak, ono što je moglo da se izvede na scenama Vama je donelo, ako smem da zaključim, puno radosti? Delili ste scenu sa najpoznatijim svetskim igračem baleta, zaigrali još jednu glavnu ulogu (u baletu Evgenije Onjegin) i dobili jednu od najprestižnijih nagrada u baletu… Kako biste Vi opisali svojih poslednjih godinu i po dana u svetu baleta odnosno šta je to što je na Vas lično ostavilo veliki utisak u tom periodu?
Poslednjih godinu i po dana mi je samo potvrdilo do koje mere volim i živim za svoju profesiju. Zaista je bilo teško bez vežbanja, a samim tim i bez igranja na sceni. Ali zato onog momenta kada nam je bila ukazana prilika, pa makar da radimo i samo koncerte u kojima smo pokazivali samo deonice iz najpoznatijih baleta, tada smo radili maksimalno i živeli za taj momenat na sceni. Koliko god da je bilo strašno, bojali smo se da ćemo izgubiti mnogo više godina u karijeri. Na kraju je sve ispalo u redu. Za mene lično, desila se velika premijera “Onjegina”, putovanje u London, ali i gala koncerti u Beogradu sa Polunjinom… U prethodnih godinu i po dana sam otvorila i svoju školu baleta na dve lokacije, u Pančevu i na Vračaru u Beogradu. Sve to je ostavilo veliki utisak. Uraditi nekoliko važnih stvari za mene i moju karijeru kada “ceo svet stoji”. Jedino šta mi još nedostaje je da predstave počnemo da igramo sa našim orkestrom, a ne uz muziku snimljenu na CD.
