NOVI SAD – Dupke pun Karađorđe i jedan veliki san protiv Verdera u davno zaboravljenom Intertoto kupu; četvorka Sampdoriji iz nešto novije istorije; oproštaj Siniše Mihajlovića, istorijski uspesi mlade reprezentacije na novosadskom stadionu; profi titula evropskog šampiona u boksu Nenada Borovčanina pred euforičnim Spensom; odbojkaški dueli “crveno-belih” sa Sislijem – ovo je samo deo sportskih uspomena koje će zauvek ostati zlatnim slovima upisani u istoriju grada. Međutim, postoji i drugi strana medalje, mečevi, događaji i skandali koje bi najrađe zaboravili, a Gradske info vas podsećaju na neke od sportskih katastrofa koje su cementirale mesto na stranicama ružnih novosadskih uspomena.
KRAH KOŠARKAŠA
Sa velikim ambicijama i moćnim sastavom, uz neprikosnovenog Željka Obradovića na klupi, dočekali smo Evropsko prvenstvo 2005. čiji smo bili i domaćini. Još uvek poneseni onim Indijanapolisom i pobedom nad čuvenim Drim timom, očekivali smo da se kod kuće okitimo zlatom i vratimo na staze stare slave. Umesto toga, potpuni fijasko – raskol u svlačionici, izlasci, klanovi, loša atmosfera, sve je to kumovalo da već u grupnoj fazi u Novom Sadu praktično pečatiramo potpuni debakl i razočarenje. U međuvremenu, Obradović je uspeo i da se žestoko posvađa sa tradicionalno mirnom novosadskom publikom, insistirajući na činjenici da su mnogi došli “kao u pozorište, a ne na utakmicu” i apostrofirajući nedostatak bodrenja. Već na početku takmičenja Španci su nas prizemljili sa -19, da bi neslavno završili u osmini finala posle poraza od Francuza tri razlike.
KANARINCI SLOMLJENIH KRILA
Tokom turobnih dvehiljaditih godina, navijači Novog Sada umeli su da pecnu gradskog rivala sa parolom “Grad vam je dao sve, osim imena”. Zaista, u to doba gradske vlasti su pokazivale maćehinski odnos prema popularnim “kanarincima”, ali su oni bili stabilan drugoligaš, uz gradski mit da im je zabranjen plasman u najviši rang takmičenja. Po zlu je krenulo kada su ključne poluge u Novom Sadu po odlasku direktora Morače preuzeli vodeći ljudi pokrajinskih fondova bliski Bojanu Pajtiću, da bi poslednje eksere u detelinarski fudbalski kovčeg zakucali sumnjivi biznismeni crnogorskog porekla, braća Rađenovići, koji su pobegli bez traga i glasa, ostavljajući tim bez ijednog prvotimca i omladinca, uz gotovo raspuštenu omladinsku školu i devastiran stadion. Tužno je bilo gledati korov na SC “Radnički” – danas je, srećom, Novi Sad uz obilatu podršku grada, ponovo stabilan drugoligaš, više stotina dece pika loptu kraj “pruge”, a rekonstrukcija stadiona se privodi kraju i predstavljaće istinsku sprotsku lepoticu.
KATANAC ZA VOŠU
Danas je rukometni klub Vojvodina možda i najdominantniji kolektiv u regionu kada je taj sport u pitanju – gotovo deceniju dominiraju u domaćem šampionatu, redovno skidaju skalpove regionalnih giganata i predstavljaju uspešno Srbiju u rukometnoj verziji jadranske lige (SEHA Gasprom takmičenje), a prošle godine su osvojili i prvi evropski trofej u klupskoj istoriji. Međutim, situacija nije oduvek bila ovako blistava – sredinom prve dekade dve hiljaditih godina, zahvaljujući nedomaćinskom vođenju i političkim mućkama, Vojvodina se nalazila pred gašenjem, a na sramotu tadašnjih gradskih čelnika i ljudi koji su bili zaduženi za sport, prvotimci ove ekipe izbačeni su iz Spensa, pa su uprkos slavnom imenu utakmice igrali po okolnim selima, gde su prosto molili za slobodne termine koji su im “komšijski” ustupani kako bi se izbegla još veća blamaža.
ŠTRAJK I NARODNA KUHINJA KOD GOVEDARICE
Da je situacija u klupskoj kasi tada bila malo bolja, navijači Voše bi lako pored titule iz 1966. i 1989. godine, mogli pričati i o trećoj iz 2004/05, imajući u vidu impozantan igrački kadar koji su tada imali na raspolaganju. No, umesto šampionske proslave, usledila je sramota nezabeležena u vekovnoj klupskoj istoriji – čak 55 zaposlenih mesecima nije dobijalo platu, zalihe hrane u klupskom restoranu su presušile, a klub je ostao i bez kapi goriva.
U totalnoj besparici, igrači su stupili u neku vrstu štrajka, a ono što čitavoj priči daje posebno bizaran ton jeste da ih je od gladi bukvalno spasao Dejan Govedarica, koji je prvo, kao u rubrici “verovali li ne”, doneo prase od sto kilograma kako bi rešio akutan problem, a onda i omogućio igračima i kolektivu da jedu u njegovoj pekari “na crtu”.
TRI BODA NA EKSKURZIJI
Iako je pokojni Bato Butorović doneo nove principe, finansijsku stabilnost i posebnu drčnost prema klubovima koje navijači Voše nazivaju “beogradski blizanci”, pa u jednom momentu uspeo i da ih razdvoji na tabeli, ni njegova epoha nije prošla bez blamantnih momenata. Jedan od takvih je evroduel u Ligi Evrope 2011. godine sa Vaducom, predstavnikom Lihenštajna, koji je u Novi Sad, kao tada relativno anoniman i praktično amaterski klub, došao na ekskurziju. Da je put strogo turistički, poručivala je i pobeda Novosađana na gostovanju, u prvom duelu ovog dvomeča sa 2:0 . Eksurzija se zahvaljujući očajnim potezima tadašnjeg dvojca odbrane, Mojsov-Trajković, pretvorila u noćnu moru za Vojvodinu i istorijsko veče za amatere iz Lihenštajna – gosti su golom u zaustavnom vremenu slavili sa 3:1 i prošli dalje zahvaljujući golu u gostima.
DVE VOŠE, A NIJEDNA DA VALJA
Košarkaški klub Vojvodina istakao se u prethodnim decenijama kao rasadnik talenata i centar koji je iznedrio mnoge dobre igrače, ali i rival protiv kojeg su se teško osvajali bodovi. Sve je ovo palo u vodu posle Petog oktobra, u za to vreme standardnim mućkama, kojih na žalost ni sport nije bio pošteđen. Tako je svojevremeno, kao vrhunac bizarnosti, ostala upisana činjenica da su postojale dve Vojvodine – “prava”, na najnižim granama, i “veštačka”, KK Vojvodina Srbijagas, koja je zapravo nastala promenom imena nekadašnje Beobanke. Veštačka Vojvodina ipak nije uspela da ostvari veći rezultat, a ugašena je 2016. godine, međutim Novi Sad se dugo držao podaleko od elite, praktično na košarkaškim marginama. Ova nepravda počela je tek nedavno se ispravlja, pošto je na čelo kluba došao proslavljeni košarkaški reprezentativac Željko Rebrača, a uz sistemsku i stratešku podršku gradskih vlasti, ovaj klub je pri vrhu Košarkaške lige Srbije i ABA 2 lige i istakao je kandidaturu za najveće domete.
NI PODLOGU NISU MOGLI DA OBEZBEDE
Međunarodna brukanja sastavni su, na žalost, deo ove liste, a jedna od njih vezana je i za okršaje u FED kupu koje je Spens ugostio u februaru 2011. godine. Iako su se naše dame sasvim solidno pokazale, postojala je realna mogućnost da Novosađanima ne prirede spektakl, uopšte ne izađu na teren i ne pokažu tenisko umeće dok brane nacionalni grb. Razlog? Tadašnja uprava SPENS-a i gradska vlast nisu bili u stanju da obezbede odgovarajuću podlogu za ove mečeve, iako su se time ugovorom obavezali. Ovaj skandal delom je zataškan, a rešen je u poslednji čas.
KADA NAM SE SMEJAO CEO SVET
Slična situacija zadesila nas je i godinu dana kasnije, kada smo bili ponosni domaćini Evropskog prvenstva u rukometu, na kom je, uzgred rečeno i osvojena poslednja reprezentativna medalja (srebro). Ono što je bacilo senku na istorijski rezultat, jeste organizacija u Novom Sadu – zahvaljujući pritiscima i ucenama tadašnjih čelnika Toplane iz redova SPO (današnji POKS), Spensu je ugašeno grejanje pred početak kontinentalne rukometne smotre, a ovo je nosilo i niz drugih problema – izlivanje bazena, opasnost od požara, gubitka struje. Pošto su revizori iz EHF-a u čudu gledali ovaj rasplet događaja, bukvalno su nas sekunde delile od toga da nam krovna evropska rukometna organizacija oduzme domaćinstvo i da tako ostanemo upisani u zbirku svetske sportske sramote na počasnom mestu. Nadjudskim naporima, uz komunikaciju sa ljudima iz RSS, situaciju je izvukao Boris Barjaktarović, tadašnji direktor Spensa, koji je nagradu za svoje požrtvovanje, dobio u vidu packi i smene od tadašnjih gradskih vlasti.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
