Ako mislite da je švercovanje u gradskom prevozu nastalo sa komunalnom policijom i ovovremenim kontrolorima grdno se varate! Strategije i onih koji bi da se voze, a da ne plate, i onih kojima je posao da ovakve hvataju su se istina promenile, ali je princip ostao isti.
Evo kako su danas neki Beograđani u ozbiljnim godinama, u mladosti pokušavali da nadmudre kontrolore GSP-a.
Prvi izveštaji o neplaćanju karata pojavljuju se u novinama s kraja pedesetih godina. Beograd tek što je narastao i nakon Drugog svetskog rata postao višemilionski grad, pa je negde u to vreme stvorena i slika o gužvama i pretrpanim autobusima koja javni prevoz u prestonici prati i danas.
Godine 1951. karta je poskupela petostruko! Ulazilo se na jedna, zadnja vrata pored kojih je uglavnom sedeo kondukter. Ako to nije bio slučaj, kondukteri, obično dvoje, kretali su se po vozilu. Ako bi neko i uspeo da se u gužvi provuče bez karte, sačekali bi ga kontrolori! I tako je Beograd dobio svoje prve “ridžovane”!
Najbolji prijatelj svakog švercera – selotejp.
Beograd je 1975. godine počeo sa uvođenjem mašina za poništavanje karata. Do 1978. godine kondukteri su zauvek napustili vozila GSP-a. Kontrolori su, naravno, ostali.
Osamdesete godine donele su popularne “pantljičare” – karte za više vožnji koje su se ubacivale u aparat koji ih je pečatirao.
Dosetljivi Beograđani onda su preko mesta gde je aparat udarao pečat lepili selotejp. Ako bi se desilo da kontrola uđe u gradski prevoz i traži karte na pregled oni bi ih pokazali uredno poništene.
Nakon izlaska iz prevoza jednostavno bi prstom obrisali mastilo i kartu mogli da koriste opet!
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
