Uoči Srpske nove godine, trinaestog januara 2012. najzad mi je stiglo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu, na koje sam čekao četiri meseca – odbija mi se tužba protiv “Vazduhoplovne akademije“ na Dorćolu, gde sam kao profesor srpskog jezika i književnosti radio četiri godine, piše u ličnoj ispovesti Svetislav Pušonjić, daleke 2015. godine.
Njegovu priču, koja je neverovatno obimna i prepuna činjenica, bitnih da se sagleda način „stolovanja“ Gorana Cvijovića, Sonje Božić i drugih Cvijovićevih „kadrova“ nad Vazduhoplovnom akademijom kao ličnom imovinom, prenosićemo Vam kroz 17 nastavaka. Ovo je prvi deo.
Trogodišnji sudski proces, započet 2008. godine, kada me je Goran Cvijović nizom manipulacija ostavio bez posla i prihoda, okončao se mojim neuspehom. Nekadašnje kolege iz škole su mi govorili da protiv Cvijovića nemam šansi, ma koliko zakon bio na mojoj strani, jer mu je bivši gradonačelnik rođak, a sadašnji, Dragan Đilas, blizak prijatelj, jer se i sam visoko kotira u Demokratskoj stranci i “pokriven je s vezama u svim institucijama“, ali sam se ipak odlučio na tužbu. Možda i zbog dobrog saveznika u advokatu Jovu Boriću, Srbinu proteranom iz Krajine, koji je pristao da me zastupa bez novčane nadoknade ukoliko izgubimo spor.
Iako sam ga obavestio da Goran Cvijović nije samo školski direktor, već mnogo više od toga, te će se sudsko veće sigurno naći pod pritiskom njegovih “veza“, nakon detaljnog proučavanja mog predmeta Jovo je smatrao da je Cvijevićevo kršenje zakona suviše očigledno, da zalazi ne samo u radni nego i krivični domen, te mu nikakve “veze“ ne mogu pomoći da ospori moju tužbu. Naposletku smo sklopili dogovor za deset posto od ukupnog dohotka koji bih primio da sam za to vreme radio, jer pored povratka na posao i taj novac mi je sledovao u slučaju da dobijemo spor.
No, presudom Ljejmene Halilji, sav naš trud se pokazao uzaludnim – brižljivo sastavljanje podnesaka, pripreme za ročišta (svaki put odlagana po više meseci) i pribavljanje dokumenata radi izvođenja dokaznog postupka. Uzaludnim se pokazalo i moje nastojanje da podrobno iznesem svoj slučaj na sudu, objasnim njegovu suštinu i dokažem da se direktor Cvijović odnosio prema meni podmuklo i diskriminatorski.
Odnosno, da me je četiri godine vodio kao “pripravnika na određeno vreme“ i za to vreme nije uručio rešenje o radnom statusu, da mi je bez ikakvog objašnjenja smanjivao normu časova u korist druge koleginice, svesno odugovlačio sa prijavljivanjem za stručni ispit i činio niz zakonskih prekršaja kako bi me pošto-poto izbacio iz škole, jer mu nisam bio po volji.
Uzalud sam se nadao da će Cvijovićevi nebulozni “argumenti“ za te postupke, koje je na saslušanju izneo uz obilne graške znoja i plahovite grimase, biti dovoljna potvrda svega što sam izgovorio. Ništa od toga nije dotaklo savest sudije Halilji, ali je njena presuda potvrdila sumnje koje su mi se javljale na ročištima – da neki njeni postupci ukazuju na očiglednu naklonost prema tuženoj strani. To se naročito videlo prilikom saslušanja.
Jovo Borić je sastavio desetak ubitačnih pitanja za Cvijovića, ali pošto ovaj nije dao suvisao odgovor ni na prva tri, sudija Halilji je neurotično zamahala rukama. – Nemojte preterivati, nema potrebe za tim ! – prekinula je advokata Borića. – Znate, i ja sam umorna, danas imam još predmeta, ne mogu sve da slušam! Čudno – pomislio sam tada – sudija, pa “ne može sve da sluša“, i to baš kada je došlo na red da se rešeta Cvijović. Jovo se osmehnuo kada sam mu skrenuo pažnju, uveravajući me da to ne znači ništa.
Isto tako se osmehnuo i na samom početku procesa, kada smo saznali da nam je dodeljena Ljejmena Halilji. – Ime mi ne deluje obećavajuće – rekao sam tada – zvuči nekako LDP-ovski. Teško da je neko njene nacionalnosti doveden u Beograd za sudiju da bi Srbima obezbeđivao pravdu. I to se pokazalo tačnim. Što rekao CII-in agent u filmu “Ronin“: Ako ima sumnje, nema sumnje“, piše Pušonjić.
Nastaviće se…
