Feliks Ože Alijasim je dobar momak. Nikada se nije isticao skandalima, nikada nije ni, doduše, bio u centru pažnje ni zbog nečeg sjajnog, samo je gledao svoja posla. I takav, sav od svog puta, u jednom trenutku teniske karijere je zakucao na vrata svetskih Top 5. Nije to bilo tako davno.
Do turnira u Madridu su svi pomislili da su ga stari talenat i sreća odavno napustili. Iskoristio je poslednji žeton da se vrati u krem belog sporta.
Neki teniseri dožive svetske vrhove, osete šampionski vazduh, a onda se vrate na neki nešto prizemniji nivo. Valjda im taj retki kiseonik na trofejnim visinama uspori rad, možda donese paniku… Šta god to bilo, Feliks nije uspeo da prevaziđe.
Sredina prošle godine mu je bila kao iz horora.
Neko ko je u 2022. godini bio šesti igrač sveta, skoro pa standardni član top klase, ušao je na travnatu sezonu potpuno izgubljen. Praktično, za četiri meseca konstantnog tenisa i pokušaja, Kanađanin je na 12 mečeva uspeo da trijumfuje samo tri puta.
Prvo je to počelo od nekih, da kažemo, njemu ravnih. Andrej Rubljov, pa i sada već prežaljeni Dijego Švarcman. A, onda kreće nešto što niko nije očekivao, ni pod kakvim uslovima i mislima.
Ispadanja u prvim kolima Vimbldona, Vašingtona i Toronta, a porazi od Moa, Vatanukija i Pursela.
Dočekali su pesimisti odmah ovakav niz na oštar nož, konstatacije da Ože Alijasim nikada nije ni zasluživao da bude u Top 20.
Tek druga runda Sinsinatija, pa odmah na startu ispadanje na US Openu, pa po jedan meč u Pekingu i Šangaju… Rang je samo popuštao i pretilo je da bi Feliksa mogli uskoro već, u toplim letnjim noćima sa par drugara uz hladno pivo, da nabrajamo među zaboravljene teniske asove.
Ni titula u Bazelu i pošteni skalpovi Runea i Hurkača ga ne vratiše na mapu. Sada su mu se brojali samo porazi. Mislio je da je vađenje krenulo, bio je između misli da jedva čeka da se završi sezona ili da do kraja godine pokuša nešto što bi ponovo okrenulo momentum između njega i teniske javnosti.
Iz hladnih misli i predela do tople Australije je imao vremena da razmisli. Jedini poraz koji je posle Bazela pretrpeo jeste od Stefanosa Cicipasa, a to na papiru ne može biti sramota. Šta li ga je čekalo u 2024. godini, mogao je samo na dugom letu da razmišlja i planira.
A, šta god da je planirao, odmah je doživeo udarac. Umesto da sebi da snagu koja mu je, i pored mladosti, potrebna, Ože je bez mnogo otimanja eliminisan na startu Ouklenda.
U tim momentima, hodate na jako tankim psihičkim strunama. Plebs baš i ne pomaže, jer dosta zlonamernih ljudi, iako verujete da bi mogli da se vratite na stari nivo, uporno ponavlja da se to nikada neće desiti, a i da tada kada se već jednom desilo, niste uopšte ni zaslužili.
Odlučio je Alijasim da igra koliko može. To jest, najbolje što može. I da se ne obazire na dalje. Dva vezana trijumfa u Melburnu su ga vratila malo u etar, centrirala tu sliku koja je za dva dana bila emitovana sa Margaret Kort arene. Izašao je junački protiv Danila Medvedeva, ali neslavno odstupio u tri seta.
To je bio, u velikom povratku, preveliki zalogaj. I on je to skapirao vrlo brzo, ali je imao nekakav papir u svojim rukama da još uvek vatra postoji.
Grend slemovi baš služe za takve proboje i ponovno glancanje starih uspeha. Ipak… Ože je u toplo-hladno ostao i narednih meseci. Taj Australijan Open mu nije značio toliko koliko je on ili neki optimista mislio.
Treće kolo Monpeljea, drugo Marselja i Roterdama, prvo Akapulka, a do kraja betona je bilo još samo druge runde Indijan Velsa i Majamija.
Iz priloženog je jasno da je dve pobede uspeo da poveže samo u tom Monpeljeu. Problem je nastao i u tome što više nije bilo lakog žreba. Sada je morao da posmatra svaki stepenik kako ne bi naišao na tešku minu, a dešavale su se. Sve se pomutilo za njega, ostao je u mulju i tu je morao da lovi.
Tačnije, morao je da nastavi da lovi u šljaci, jer ga je realnost o beton dobro tresnula. Možda je i počeo pošteno da razmišlja o tome da više zaista ne pripada prvom ešalonu svetskog tenisa.
Kao što sam rekao, snage mu ne nedostaje, a snaga i trčanje su glavni izvor uspeha na šljaci.
Stigao je u Monte Karlo i ispao u drugom kolu od Sonega. Zatim je prešao u Minhen i tamo posle tri meseca povezao dve pobede. No, to je bilo to od njega.
Barijera je bila jasna. To je to. Ovde će morati da reaguje ili bog ili sreća, jer je ova muka povezana iz više velikih fragmenata. Dok god nema uspeha, nema ni boljeg rankinga. Dok god nema boljeg rankinga, mine će biti prevelike. Dok god su mine prevelike, neće biti ni uspeha.
Ože Alijasim je ušao u pesmu od Kneza „Da l’ si ikada mene voljela“. Po ovom priloženom, tako izgleda.
Ipak, nešto se tada otvorilo nad nebom Madrida. Stigao je Feliks na dugi put ovog Mastersa. Otkad se turniri iz ove serije igraju po dve nedelje, priprema je žestoka. Nema pauze ni u razmišljanju ni u treningu.
Tu mu se baš sve pogodilo.
Da.
Dobio je pomoć od sreće. Jer, ako ovo nije sreća, onda ne znam šta je. Naravno, sreća za njega, nesreća za druge. Ova sreća nije bila ona nevina, morala je da naškodi drugima da bi jednom čoveku došla naglo.
A, došla je u izobilju. Ovakav gejzir sreće je pitanje da li iko ikada zasluži u životu.
Sve ovo gorepomenuto je u samo desetak dana bilo zaboravljeno.
Prošao je Feliks prva dva kola protiv Nišioke i Manarina. Nije bilo već viđenih mina. To je možda i njega malo začudilo. Nije da nije bilo poteškoća, ali jedno je da morate protiv Đokovića, Alkaraza, Sinera i Medvedeva, a drugo protiv Nišioke i Manarina u prva dva, pa i tri kola.
E, onda dolazi esencija sreće.
Ovo ću morati da ispričam u stilu Bate Stojkovića i njegovog vica sa Srbinom.
Ne znamo kako je to baš teklo, ali Kanađanin je imao sreću i dogurao je do finala Mastersa! Niotkuda!
Ali, hajde, da vidimo kako je to teklo.
Jakub Menšik mu je na pola meča predao, savladao je Kaspera Ruda, a onda mu je Janik Siner pre početka sudara predao. I to nije sve… Onda mu je i Jirži Lehečka predao… Pitate se, da li mu je i u finalu neko predao? Ne bi me čudilo. Ali, nije.
Nikada se nikome nije desila ovakva srećna okolnost. Tri asa su mu se sklonila sa puta. Jedan mladi u naštaju as, jedan od najboljih asova današnjice i jedan as u veoma dobroj formi. Morao je da se dokaže samo protiv Ruda koji se nekako zadesio u ovom moru otkaza.
Prirodno je, možda bilo, da Feliks pomisli da će ga sreća ovakva i u finalu pratiti. Uznelo ga je dobro.
Osvojen prvi set protiv Andreja Rubljova ga je vinuo u nekim davno izgubljenim mislima, a dok je maštao o tome, Rus je preokrenuo i preoteo titulu.
Izgleda da se eliksir sreće potrošio u tom momentu. Dosta je. Možda je Ože potrošio i čitavu životnu zalihu sreće na jednom turniru.
A, ovaj niz ga je vratio u Top 20 najboljih na svetu.
Ponovo je Feliks tu. Neki će reći, nije zasluženo.
Hej, desilo se. A, kad se desi, onda se mora ispratiti dalje.
Na njemu je da već u Rimu, a onda na Rolan Garosu održi sve ovo što mu je u ruke predato.
Dobio je novu šansu.
Teško da će mu se univerzum još jednom ovako pokloniti. Zato, pamet u glavu, što bi rekli stari, sada mora da se održava iznad vode kako zna i ume.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
