Naučnici su na tragu načina da prirodno regulišemo nivo šećera u krvi i želju za šećerom na sličan način kao i lekovi kao što je Ozempik.
Smanjena želja za slatkišima i prirodno regulisanje šećera – to je moguće i bez lekova. Kod miševa i ljudi, ključ za otključavanje ovog prirodnog procesa su crevni mikrobi i njihovi metaboliti – jedinjenja koja proizvode tokom varenja. Povećavajući brojnost ovog mikroba u crevima kod miševa sa dijabetesom, istraživači predvođeni timom sa Univerziteta Jiangnan u Kini pokazali su da mogu da „obezbede lučenje peptida sličnog glukagonu-1“.
Glukagonu sličan peptid-1 (GLP-1) je hormon koji telo prirodno proizvodi i koji pomaže u regulisanju nivoa šećera u krvi i osećaja sitosti. Oslobađanje GLP-1 stimuliše određena hrana i crevni mikrobi, a njegov mehanizam delovanja oponašaju lekovi Ozempika koji u sebi ima sastojak semaglutid. Ljudi sa dijabetesom tipa 2 obično imaju oštećenu funkciju GLP-1, što dovodi do problema sa kontrolom šećera u krvi, zbog čega Ozempic i drugi agonisti GLP-1 deluju kao tretmani. Ovi lekovi oponašaju prirodne procese u telu, i iako su se pokazali veoma efikasnim, neki istraživači žele da shvate kako da nateraju telo da samo proizvodi više GLP-1, piše Science Alert.
„Sve veći broj istraživanja je otkrio da naša žudnja za komponentama u ishrani potiče od signala koji se šalju iz creva, ključnog organa u prenošenju preferencija u ishrani. Međutim, koji su geni, crevna flora i metaboliti u mikrookruženju creva uključeni u regulaciju preferencije šećera trenutno nije jasno“, navode autori studije.
Novo istraživanje sugeriše i da mikrobi creva i njihovi metaboliti mogu pomoći u oblikovanju ukusa i želje za slatkišima.
Tokom eksperimenata, ako miševi nisu mogli da proizvedu crevni protein, nazvan Ffar4, istraživači su otkrili da su se kolonije creva smanjile. Ovo je zauzvrat smanjilo oslobađanje hormona zvanog FGF21, koji je vezan za žudnju za šećerom. U studijama na miševima koji su uzimali GLP-1 agoniste, istraživači su otkrili da lekovi stimulišu FGF21. U međuvremenu, kod ljudi, neke studije sugerišu da su oni sa genetskim varijantama za hormon FGF21 za oko 20 odsto verovatnije da će biti prvorangirani potrošači slatke hrane.
U analizi krvi 60 učesnika sa dijabetesom tipa 2 i 24 zdrave kontrole, istraživači u Kini su otkrili da su mutacije Ffar4, koje smanjuju proizvodnju FGF21, povezane sa povećanom sklonošću prema šećeru, „što može biti važan doprinos razvoju dijabetes.“ Štaviše, mikrobiom creva bi mogao biti ključni posrednik tog procesa. Kada se kompletno sagledaju svi rezultati to je značilo više kontrole šećera u krvi i manje želje za šećerom kod miševa, dok naučnici sada navode da ostaje da se vidi da li će se isto proširiti i na ljude. Autori tvrde da njihova studija „pruža strategiju za prevenciju dijabetesa“.
